Lepo, lepo… „Zorka”. Ove tri reči, koje je 23. oktobra 1969. godine izgovorio Josip Broz Tito, prilikom prve i jedine posete Hemijskoj industriji „Zorka” u Šapcu, povodom tadašnjeg Dana oslobođenja grada, nadživele su i doživotnog predsednika velike Jugoslavije i jedan od njenih najvećih proizvodnih sistema. „Zorka” danas postoji još samo u registrima Agencije za privatizaciju, uz imena nekoliko njenih društava u kojima nije završen stečajni postupak, a nostalgična sećanja na slavne dane čuvaju tek starije generacije, koje su zahvaljujući njoj imale i siguran posao i krov nad glavom.

Fabrika Zorka bila je simbol industrijskog razvoja Šapca. Sa radom počela je 1938. godine, a njeno zlatno doba trajalo je od kraja šezdesetih do kraja osamdesetih godina prošlog veka. Zorkina minerlna đubriva, sumporna kiselina i cink vrhunskog kvaliteta, izvoženi su širom sveta, a radilo se u tri smene.

Simbol uspeha jednog grada, danas samo na slici (Izvor: Narodni muzej Šabac; Foto: Distrikt))

Ova fabrika bila je gigant koji je izgradio pola Šapca i hranio preko deset hiljada porodica. Kompleks zgrada u Benskoj bari i deo naselja Trkalište izgradila je upravo ona. Radnici su te stanove dobijali, a ko nije hteo stan, dobijao je povoljne kredite za izgradnju kuće.

Poslednji tragovi prošlog vremena (Izvor: Narodni muzej Šabac; Foto: Distrikt)

O nekadašnjem njenom značaju za privredu svedoči činjenica da je Zorka imala svoj list, koji je dvonedeljno izlazio u deset hiljada primeraka. Fabrika, koja je za mnoge bila druga kuća, osim brojnih stanova imala je odmarališta, sportski kolektiv, bioskop, novine, televiziju, banku, pa čak i školsku ustanovu – čuvenu Višu hemijsku.

– Čitav svoj radni vek proveo sam u Fabrici Zorka. Radio sam u energetici punih dvadeset osam godina. Zasnovao sam porodicu kada sam počeo da radim i bio sam veoma mlad. Imali smo zaista odlična primanja, čak sam dobio i stan. Stekao sam sjajne prijatelje i tamo smo svi funkcionisali kao jedna velika porodica. Školovao sam dvoje dece. Sin mi je završio elektrotehniku a ćerka arhitekturu. Da nisam radio u fabrici, siguran sam da to ne bih uspeo od bilo kog drugog posla. Sve je tada bilo mnogo drugačije, ne samo u fabrici, nego i u gradu. Živeli smo u jednom bezbrižnom vremenu, gde se nismo bojali da li ćemo izgubiti radno mesto ili da li ćemo i kada dobiti platu. Svaki dan sam išao sa radošću na posao. Posebna radost kod svih radnika Zorke bila je kada smo dobijali višak plate. Sve to mi je ostalo u prelepom sećanju i slobodno mogu da kažem da je tih dvadeset osam godina bio najlepši period mog života, kada se bez sumnje najbolje živelo – priča Milivoje Daničić.

10.000 primeraka – tiraž koji danas teško dostižu i najčitaniji listovi (Izvor: Narodni muzej Šabac; Foto: Distrikt)

Kada “Zorkaši“ dobiju plate, ceo grad živne.

– To je stvarno bilo tako. Svi trgovci znali su kada Zorka prima stimulaciju. Mi smo taj novac primali na ruke, u kovertama, i nije išlo preko fondova. Na odboru radnika mogli smo da biramo na koji način želimo da primimo taj novac, i gotovo svi su izabrali na ruke. Tada su kafane i prodavnice bile prepune ljudi. Kada smo išli na godišnje odmore, sve nam je bilo plaćeno. Ja sam uvek više novca vraćao nego što sam potrošio. Račune sa skromnih putovanja, vraćali smo nadležnima za taj deo posla i mi nikakvih dodirnih tačaka sa plaćanjem nismo imali. Bila su to najlepša vremena koja se više neće ponoviti. Dvadeset dve godine sam u penziji. Kada se osvrenem iza sebe, sa sigurnošću mogu da tvrdim da ništa ne bih promenio i da bih svaki dan isto živeo – priča Milivoje za Distrikt.

Za nezaborav (Izvor: Narodni muzej Šabac; Foto: Distrikt)

Ovoj fabrici, u znak sećanja na zlatno doba, posvećena je izložba pod nazivom ,,O jednoj mladosti – Hemijska industrija Zorka” u Narodnom muzeju u Šapcu.

– Izložba je otvorena 28. decembra. Otvorila ju je gospođa Maja Gojković, ministarka kulture i informisanja, a tu je bio prisutan i gradonačelnik. Otvaranje je bilo zatvorenog tipa, shodno epidemiološkim merama. Sve to nam se malo odužilo, ali s obzirom da je tema od velikog značaja, smatrali smo da je ipak potrebno posvetiti tome neki duži vremenski period. Odziv građana bio je fantastičan. Veliki broj ljudi bio je zainteresovan da dođe i poseti izložbu. Sigurna sam da je dosta bivših radnika došlo da vidi i da se podseti svega što je nekada činilo njihov život. Jako je zanimljivo koliko je zapravo “Zorka“ učestvovala u životima svih tih ljudi i koliko je svakodnevica prožeta simbolom fabrike. Mnogi koji su došli na izložbu podelili su sa nama mnogobrojne anegdote i dešavanja iz tog perioda – priča Jovana Stojanac, VD direktor Narodnog muzeja Šabac.

Bivšim radnicima u čast (Izvor: Narodni muzej Šabac; Foto: Distrikt)

Sa željom da se obeleži, a na radost filatelista, ali i Zorkaša, Narodni muzej je, u saradnji sa Poštom Srbije, kreirao posebnu poštansku markicu.

– Mi smo odštampali simboličnu brojku markica. Osam tabaka, što je oko dvesta markica, a sto dvadeset je pušteno u prodaju. Cena im je sto dinara i skoro sve smo prodali. Slali smo ih u mnoge gradove. Zajednica filatelista je jako mala, i brzo se sve ovo pročulo, pa su nas tako i kontaktirali mnogi ljudi iz Beograda, Novog Sada, Sombora, Vršca. Raspitivali su se na koji način mogu da dođu do markica, a mi smo odlučili da je ipak najbolje da im šaljemo poštom. Nismo očekivali toliki odziv, ali to je zanimljivost koja je zainteresovala mnoge i probudila najlepše uspomene i sećanja – dodaje ona.

Prepoznatljiv simbol grada (Narodni muzej Šabac; Foto: Distrikt)

Pogoni koji su privatizovani i dalje rade, ali sve to nije ni blizu onome što je nekada bilo.

Autor: M. Vujčić/redakcija MZR

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име