Da život jedne žene u selu nije ni malo jednostavan, ali da ume biti i mnogo lep, potvrđuje priča Jelice Rosić Janković, iz Crnobarskog Salaša, snalažljive i neumorne žene, koja sa ponosom ističe da joj ništa nije teško, jer je motivišu tri sina: blizanci Bogdan i Avram i najmlađi Janko.
„Želja da deca rastu u zdravom i mirnom okruženju, presudila je da danas živim u selu, iako to nije bila jedina opcija. Kada sam pre nekoliko godina kupila stan u Beogradu, dugo sam razmišljala gde bi nam bilo bolje za život, u selu ili u gradu. Ipak, činjenica da se suprug bavi poljoprivredom i da na porodičnom imanju gaji svinje, bila je onaj tas koji je prevagnuo da ipak ostanemo na selu. Vreme će pokazati da li je to bila dobra odluka“, ovako svoju priču započinje Jelica, ostavljajući nas u dilemi da li se zbog svoje odluke pokajala.
Iako je verovala da je ostajanje u selu najbolja opcija, neretko je pokoleba činjenica da je posao njenog supruga Mladena obezvređen, takoreći neisplativ, ako se u obzir uzme cena svinja na domaćem tržištu poslednjih godina. Međutim, i dalje je od svega jača ljubav prema porodici, nada i želja da svojoj deci bude najbolji primer.
Pored svakodnevnih obaveza koje sa sobom nosi život u seoskoj sredini, Jelena je zaposlena kao medicinska sestra na odeljenju intenzivne nege Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje. Činjenica da su mesto prebivališta i radno mesto udaljeni skoro 100 kilometara nekom bi bila teret. No, ženi kakva je Jelica, ovo je samo izazov.

Porodica Janković, Jelica sa suprugom Mladenom i decom


„Moj posao podrazumeva rad u smenama. Zahvaljujući razumevanju kolega, često uklapam smene tako da mi bude lakše da se organizujem zbog dece. To nekad podrazumeva da dnevno spavam samo tri – četiri sata, ali prioriteti se znaju“, kaže Jelica.
Od kada su Bogdan i Avram krenuli u školu, a Janko u vrtić, njeni dani su još dinamičniji. Treba im posvetiti vreme za savladavanje gradiva, za pomoć u izradi domaćih zadataka, a kao i svi dečaci u tom uzrastu, i oni imaju razne prohteve i želje, pa u dnevnom rasporedu treba pronaći vreme i za svakodnevne odlaske na trening, bazen.
U selu, nažalost, nema nikakvih sadržaja koji bi zadovoljili potrebe dece tog uzrasta, pa su svakodnevni odlasci u vrtić u Bogatić i na treninge u Šabac već postali rutina. Ne želeći da prizna da joj nije jednostavno, svojim primerom ipak pokazuje da se sve može, pa uz uzdah najstavlja priču: „Kao i svaka majka, i ja želim da mi deca budu uspešna jednog dana. Tu sama sebi postavljam pitanje da li je odluka da ostanemo u selu dobra, jer sela polako izumiru. Do četvrtog razreda mogu ovde da idu u školu, ali osim toga, ovde nema nikakvih aktivnosti koje bi im detinjstvo učinile kvalitetnijim. A, živimo u takvom okruženju gde samo obrazovanje nije dovoljno.“
Kao zdravstveni radnik, svesna je koliko su zdravstvo i obrazovanje bitni. Nažalost, i koliko su zapostavljeni, naročito u mačvanskim selima. Njenu nadu u bolje sutra podrgreva činjenica da joj deca odrastaju sa osmehom na licu, srećna. Zbog njih se i žrtvuje, da bi sutra oni imali više opcija. Do tada, ona ih stvara.
Iako joj negativna statistika o broju stanovnika u selu nije saveznik, veruje da će upravo to biti opomena nadležnima da se pozabave pitanjem sela. Ona je tri naslednika rodila, a da li će oni ostati u selu, ne zavisi samo od njihove želje i njenog vaspitanja, već i od onih u čijim je rukama budućnost sela.

Jelica na radnom mestu

Projekat sufinansiran iz budžeta opštine Bogatić. Stavovi izneti u podržanom medijskom sadržaju nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva

Autor: Redakcija Мačva Zdravog Razuma

Foto: Privatna arhiva/Jelica Rosić Janković

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име