Vremena su se menjala, okolnosti takođe, bilo je i perioda nešto slabijih rezultata, ali u sportskim okvirima naše zemlje vaterpolo je verovatno ostao jedina konstanta.

Somborsko sportsko udruženje je te 1921. osvojilo prvu titulu u klupskom vaterpolu u tadašnjoj Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca, a šest godina kasnije zabeleženo je prvo učešće na Evropskom prvenstvu u Bolonji. Kraljevina Jugoslavija je 1936. prvi put bila deo Olimpijskih igara koje su održane u Berlinu.

Gledano iz „jugoslovenske“ perspektive najbolji vaterpolo igrao se u Srbiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori.

Okosnicu svih reprezentacija činile su generacije igrača uglavnom stasalih u klubovima iz pomenutih republika. Do prvog odličja čekalo se do 1950. godine i Evropskog prvenstva u Beču. Trinaest godina kasnije, Partizan je postao najbolji na Starom kontinentu.

Prvo olimpijskog zlato osvojeno je u Meksiku 1968. a na naredno se čekalo do 1984. i Olimpijade u Los Anđelesu na kojoj nije učestvovao SSSR.

Beograd je bio i domaćin Svetskog prvenstva 1973. godine, doduše na svetsku titulu vaterpolisti tadašnje Jugoslavije morali su da sačekaju do Madrida 1986. kada su napokon postali reprezentacija koja je uspela da osvoji najvrednija odličja sa svih najvažnijih planetarnih takmičenja.

Samo dve godine kasnije odbranjeno je zlato iz Los Anđelesa, kada su vaterpolisti stigli do trećeg najsjajnijeg olimpijskog odličja u Seulu.

Ni raspad SFRJ, potom i SR Jugoslavije nije, u trofejnom smislu, uticao na naš klupski i reprezentativni vaterpolo, naprotiv.

Od svih zemalja sa prostora bivše SFRJ, Srbija je postala najtrofejnija i ubedljivo najsupešnija reprezentacija. Do osamostaljenja stigle su dve titule na evropskim šampionatima (2001. u Budimpešti i 2003. u Kranju), kao i zlato sa Svetskog prvenstva u Montrealu 2005.

Nakon 2006, Srbija je nastupala upravo pod tim imenom, ali su uspesi ostali na istom nivou. Iste godine osvojeno je Evropsko prvenstvo u Beogradu, a potom i Svetsko tri godine kasnije u Rimu.

Partizan je 2011. po sedmi put postao prvak Evrope, a dve godine kasnije Srbija objedinjuje obe titule na evropskom nivou kada je Zvezda uzela Ligu šampiona, a Radnički Evrokup.

Između ta dva klupska uspeha i reprezentacija je imala svoje kada je 2012. osvojila još jedno Evropsko prvenstvo u Ajndhovenu.

To je bio uvod u četiri uzastopna zlata na prvenstvima Evrope, s obzirom na to da su osvojena i ona u Budimpešti 2014, Beogradu 2016 i Barseloni 2018.

U tom periodu, zabeleženi su neverovatni uspesi i na drugim frontovima s obzirom na to da smo bili najbolji na Svetskom prvenstvu 2014, ali i prekinuli post na Olimpijskim igrama u Riju 2016.

Ne samo da su ga prekinuli, nego su vaterpolisti to zlato nedavno i odbranili u Tokiju.

Godina potpune dominacije

Iako još uvek postoje određena strahovanja da li će i kada Srbija dobiti trofejnu generaciju, barem nalik najuspešnijoj u istoriji našeg vaterpola, poslednji rezultati u mlađim reprezentativnim selekcijama pokazuju da nećemo dugo čekati na neke nove uspešne seniore. Ovo leto bilo je najberićetnije moguće; nakon što su seniori osvojili drugo vezano olimpijskog zlato, juniori su postali svetski šampioni. Puleni Uroša Stevanovića na dominantan način „pokorili“ su planetu, a oni najtalentovaniji popit Brankovića, Radulovića, Mišović već se nalaze u sistemu Dejana Savića. Selektor seonirske reprezentacije, uživo je potom ispratio i put kadeta koji su pod vođstvom Miloša Korolije iznenadili vaterpolo javnost time što su postali najbolji u Evropi.

Autor: N.M.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име