Na porodičnom ručku, jednog popodneva, imala sam priliku da upoznam Dušana Damjanovića, trenera ženske vaterpolo reprezentacije Australije, prvog asistenta selektora Predraga Mihailovića. Uz dobro vino i posle niza Balaševićevih pesama, Dušan me je prijatno iznenadio recitalom Dučićeve poezije – priseća se Jelena, naša koleginica iz Sidneja.

Upitala sam: Otkud poezija u formuli za sport? Dušanovi odgovori zvučali su rečito, kao iz Dučićevog “Blaga cara Radovana”, pa je razgovor o sportu počeo poetski i imao posebnu čar.

– Kao mlad, imao sam mnogo vremena za sebe. Čitao sam redovno, čitao sam sve i uživao sam u tome. U početku, moj otac je imao mnogo uticaja na izbor literature, mahom su to bili klasici, kako strani, tako i domaći. Znam da sam do sedmog razreda pročitao “sabranog” Nušića dva puta. Poeziju sam čitao, a stihovi su se prosto lepili za mene. Mislim da sam dosad napisao dovoljno pesama za jednu knjižicu, ali sam uglavnom, sve zagubio i zapustio pisanje iz bojazni da nisam dovoljno uverljiv kao pisac u pokušaju. Sada retko čitam, valjda nemam živaca… I nisam baš ponosan na to – kaže Dušan Damjanović u razgovoru za “Vesti”.

Recite nam više o sportskoj karijeri. Zašto baš vaterpolo?
– Bio sam mlad i radoznao. Trenirao sam prvo džudo, ali sam posle ipak izabrao vaterpolo. Kasnije sam shvatio da je to zbog duha kolektiva ovog sporta, a koji je vezan za mnogobrojnu porodicu u kojoj sam odrastao.

Kako je sve počelo?

– Na prvi trening me je odveo drug iz detinjstva Vanja Meljnjikov. Tih šest godina provedenih u Proleteru iz Zrenjanina obeležilo je moj život na više načina. Stekao sam navike, veštine, sportsku otresitost, odnos prema naporu, prijatelje s kojima sam i danas u vezi. Vremenom je vaterpolo postao navika bez koje se ne može.

Čega se najradije sećate iz igračkih dana?

– Naš trener, Žika Brebakov stvorio je generaciju koja je značila nešto i imala uspeha u okvirima bivše Jugoslavije. Imajući u vidu da smo u to vreme bili olimpijski šampioni, kvalitet vaterpola u zemlji bio je izuzetno visok, a Zrenjanin je imao uspehe iako bez značajne tradicije u vaterpolu, što je bila velika stvar. Sećam se da smo bili pozvani na turnir u francuskom Lionu 1988. To je za nas bio prvi međunarodni turnir pa smo se i vrlo ozbiljno pripremili. U prvoj utakmici protiv Univerziteta Liona posle dve četvrtine vodili smo 16:0. Prišli su nam ljudi iz organizacije i zamolili da malo spustimo loptu i “pustimo i druge ljude da uživaju u sportu”. Tada sam se prvi put susreo sa zapadnjačkim poimanjem sporta. Oni su to radili u slobodno vreme i iz rekreacije, a mi ne samo zbog toga, već i da bi pobedili i uživali u osećaju sopstvene snage i umešnosti.

Oprobali ste se i u stranim klubovima?

– Da, igrao sam za Lacio iz Rima. Jednom orilikom, bili smo porodično pozvani na krštenje koje se održavalo u zdanju u sklopu Foruma. Pre same ceremonije, svima se obratio sveštenik i zahvalio na prisustvu. Potom se okrenuo ka nama, mojoj supruzi Tanji, našim ćerkama Tatjani i Milici i meni, i posebno se zahvalio “pripadnicima plemenitog srpskog naroda”, što smo došli da uveličamo taj događaj. To me je zbunilo, nisam očekivao takvu dobrodošlicu usred Rima. Posle krštenja nam je prišao i objasnio da je Malteški vitez i da je u misiji pregovora Svete stolice i Srske Pravoslavne Crkve, oko relikvija iz Cetinjskog manastira, tačnije ruke Svetog Jovana. To nam je rekao bez imalo uvijanja i kao da priča o običnim stvarima. Taj događaj me uvek opominje da je važno odakle dolaziš, koga i na koji način predstavljaš. Neumorno to ponavljam svojoj deci, a naročito najmlađem, sinu Andreju, koji je u Australiju došao sa nepunih 5 godina.

Za nas koji živimo van matice, koliko je važno gajiti porodicu u srpskom duhu?

– Smatram da biti Srbin nije samo genetska, religijska ili nekakva nasledna stvar, već stanje duha. Ako si slobodoljubiv, istinoljubiv, saosećajan, bogobojažljiv, reaguješ na nepravdu, znaš da oprostiš, ali i dobro da se postidiš, onda je to – to. A, ako toga nema, onda džaba i prezime i slava. Sve se stiče kroz ponašanje u porodici, a posle je takav izbor i života i prijatelja.

Kako je tekla Vaša karijera?

– Posle Proletera promenio sam 10 klubova. Osim u Srbiji, igrao sam tri godine u Crnoj Goru i šest godina u Italiji. Nisam igrao za reprezentaciju jer jednostavno nisam bio dovoljno dobar. Imao sam pogrešan prilaz treningu, nekad precenjujući, a nekad potcenjujući sopstvene mogućnosti. Retko sam nalazio pravu meru. Izgleda da mi Damjanovići sporo sazrevamo. Još uvek sam u procesu (smeh). S aktivnim igranjem sam prekinuo 2005. i vratio se s porodicom u Zrenjanin. Kao trener sam počeo u matičnom klubu i proveo tamo devet lepih godina. Nikad nisam imao percepciju života van Srbije, ali se izgleda neko uvek smeje vašim planovima. Na kraju, u izboru da patim u Srbiji ili za Srbijom, odabrao sam ovo drugo.

Kako ste došli u Australiju?

– Supruga Tanja i ja smo hteli nešto da promenimo u životu. Na poziv mog prijatelja Peđe Mihailovića, koji je sada glavni trener ženske vaterpolo reprezentacije Australije, preselili smo se u Sidnej 2014. Naredne godine sam dobio posao trenera u Institutu za sport Južne Australije u Adelajdu i od tada živimo ovde. U Australiji smo, naročito u vaterpolo svetu, osetili dobrodošlicu. Društvo je fer i uređeno. Ako si dobar u poslu, imaš veoma velike šanse da napreduješ.

Da li pratite stanje vaterpola u Srbiji?

– Sedam godina nisam tamo, ali redovno pratim dešavanja. Zlato na Olimpijskim igrama u Riju je pravi pokazatelj snage naše reprezentacije. Dejan Savić je uneo svežinu u rad s tim momcima i rezultati se vide. Sada čujem da se pojačavaju klubovi u Srbiji i to su dobre vesti. Žao mi je samo što ženski vaterpolo nije popularniji.

PORODICA NA OKUPU – Dušan, Milica, Tanja, Tatjana i Andrej

Postoji li razlika u pristupu kod treniranja žena i muškaraca?

– Žene kad treniraš moraš da ih voliš, da razumeš njihove “momente”. Kad osete da si im na taj način prišao i da je to iskreno, onda je ta veza trener – tim jako čvrsta i rad svima postaje zadovoljstvo. Odrastao sam u kući sa tri starije sestre Snežanom, Svetlanom i Gocom. Sve one imaju po dve ćerke. Još moja žena, moje dve ćerke. Pa, nešto sam i ja naučio – s osmehom će Dušan.

A kako je to trenirati muškarce?

– Njima uvek treba pomerati limite, pokazivati da mogu više i bolje. Poštovati ih kao ličnosti, držati nevidljivu distancu dok je to potrebno, a ipak se ponekad otvoriti i pokazati da si i ti nekad bio kao oni i da si otvoren za prijateljstvo.

Kakvi su vam utisci o vaterpolu u Australiji?

– Australija je specifična zemlja. Neguju sportove za koje nikad ranije nisam čuo, a popularniji su ovde od skoro svih evropskih. Vaterpolo nema veliku popularnost u medijima, ali ga igra veliki broj dece, naročito po školama. Zbog veličine zemlje i malog broja sponzora, nacionalnu ligu je vrlo komplikovano organizovati da bi mogla da predstavlja poligon za stvaranje igrača. Sidnej, pa onda Pert i Brizbejn, gradovi su sa najkvalitetnijim lokalnim takmičenjima.

Kako se biraju sportisti za Olimpijadu?

– Selekcija počinje odmah po završetku jednog olimpijskog ciklusa. Glavni trener sa saradnicima odredi igrače za koje misli da na osnovu kvaliteta mogu da konkurišu za olimpijski tim u naredne četiri godine. Posle odobrenja od strane Upravnog odbora Vaterpolo federacije, sportisti dobiju poziv za reprezentaciju i tada počinje upoznavanje s planom, programom, kulturom i ostalim detaljima koje definiše stručni štab. Kroz kampove, turnire i propreme, vrši se finalna selekcija i dolazi se do tima, što je i najteži deo posla.

Kako izgleda jedan njihov dan?

– Bolje bi bilo opisati sedmicu. Mi uglavnom imamo deset treninga od po dva do dva i po sata u bazenu i tri u teretani. Kada se na to dodaju sastanci, video projekcije i drugo, ostaje im malo vremena za dokolicu. Trudimo se da nedelja uvek bude slobodan dan.

Kako je Vaš tim trenirao u toku pandemije i restrikcija?

– Okupili smo se 8. februara jer nismo mogli ranije zbog virusa. Prošle godine, isto u februaru, krenuli smo na pripreme u Evropu. Rim i Budimpešta. Kad smo stigli u Dubai javili su nam da moramo da se vratimo u Australiju. Nije bilo prijatno. Mislim da smo se pripremili maksimalno koliko su nam uslovi dozvolili. Najteže pada to što nismo mogli da odigramo nijednu međunarodnu utakmicu za sve ovo vreme. Praktično će nam prva utakmica u Tokiju protiv Kanade biti i prva provera. Pored svega, optimisti smo.

Ženska reprezentacija Australije je osvojila zlatnu medalju u Sidneju 2000 godine i dve bronzane u Pekingu 2008. i Londonu 2012. Da li je to dodatni pritisak ili podstrek?

– To je zaista uspešan niz koji istovremeno predstavlja i pritisak i podstrek. Naravno da se od nas očekuje da uradimo nešto slično. Ali, verujte, mi smo sebi već postavili ciljeve, tako da niko ne treba dodatno da nas motiviše – rekao je Dušan Damjanović, pre nego što sam mu poželela srećan put i mnogo uspeha u Tokiju.

Sa juniorskom reprezentacijom Australije 2018. tokom priprema u Zrenjaninu

ZRENJANIN KAO MAGNET

Za Dušana Damjanovića rodni grad je kao magnet – uvek ga privlači.
– Zrenjanin je grad koji mi je mnogo dao i u njemu se uvek osećam savršeno. Gde god da sam u svetu, uvek me vuče sebi. Ponekad imam osećaj kada bih stajao dovoljno dugo u jednom mestu, da bi se prevrnuo kao kegla u pravcu mog rodnog grada – duhovito će Dušan.

MOLITVA UVEK PRIJA

Neizbežna tema u razgovoru s Dušanom je i religija.
– Verujući sam čovek i molitva mi uvek prija. U Crkvu ne idem redovno, ali odem. Nastojaću da to ispravim kad se vratim s Olimpijade. Sveštenik naše Crkve u Adelajdu, otac Strahinja Janjić, ima dobre i otrežnjujuće besede. Ipak, s druge strane okeana je moj duhovni otac i prijatelj Ilarion Đurica. Svestran i izuzetan čovek. Imao je presudan uticaj u mom poimanju vere. Uvek se radujem našim prepiskama. Nadam se da će uskoro prestati ovo “čudo” i da ću moći da vidim i zagrlim sve drage ljude, a ne samo da se dopisujem ili “skajpujem” – poželeo je Dušan.

DECA ZA PONOS

Dušan i njegova supruga Tanja su najponosniji na svoje troje dece.
– Kad smo se spremali za Australiju naše ćerke Tatjana i Milica imale su 16 i 14 godina i ništa im značajno nije falilo u Srbiji. Kada smo im pomenuli da razmišljamo o Australiji, prihvatile su bez reči. One i Andrej, koji je tada imao pet godina, bili su nam velika podrška prvih godinu dana kad je bilo najteže. Danas, Tatjana je završila fakultet i upisala master za profesora prirodnih nauka, a Milica je na trećoj godini Dramske akademije, naša glumica. Andrej ima 11 godina i kao njegov tata još nije siguran šta će biti kad poraste, ali voli istoriju i igra odbojku – s osmehom govori Dušan.

Dopisništvo MZR iz Sidneja

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име