Početak marta 2012. godine sneg otišao a došlo vreme da svakodnevno tragam po gradu za podacima o prošlosti Šapca.Na spisku koji sam napravio ima oko stotinu tema koje treba da daju samo deo odgovora o nekadašnjem životu u starom Šapcu ali u svakoj od tema nedostaje nekii detalj koji bi omogućio da se stvori jasnija slika prošlog vremena ili događaja .

Prošlo je već pet decenija u prikupljanaju starih fotografija, tekstova i informacija od stotina Šapčana , neistraženog još mnogo a vreme leti , mene stigla starost , stari sugrađani odlaze a sa njima i istorija ovoga grada. Pre neki dan zamolim jednog prijatelja starog novinara da mi da jednu informaciju a on mi odgovori: Eee, to ti dođe , kao kada bih ja sada počeo da fotografišem… Vidim proradila u njemu sujeta, možda je čovek i u pravu, onda upitah se, pa za šta i za koga ja to decenijama radim , treba li da pišem ili ne a za sve što sam do sada prikupio , trebalo mi je toliko decenija a pisao sam i pre. E tada se u meni probudi onaj naš nacionalni osećaj, idem do kraja da i dalje skupljam podatke i pišem UZINAT.

Lepo vreme mi omogućava da po ceo dan radim, svaki dan posećujem najstarije sugrađane i sa njima vodim razgovore i po 4-5 sati , jeste naporno ali korisno a i oni kao da čekaju da sa nekim razgovaraju . Pri svakom susretu i razgovoru sa njima novih podataka na stotine, vidici u prošlost se šire, neki me telefonom pozovu na razgovor , drugi pošalju pismo a najčešće idem kod njih po preporuci njihovih vršnjaka. Svi hoće da sarađuju a uključe se i komšije u razgovor i onda nastane grupno evociranje uspomena.

Juče smo u ulici Vuka Karadžića nekad zvanoj Kamena ulica , četvorica nas stajali pred kapijom i odgonetali koliko je bilo dobošara u Šapcu, kako su se zvali i gde su stanovali, gde su se nalazili zvučnici od ozvučenja grada posle Drugog sv.rata i do kada se sa njih čula pesma na ulicama Šapca. Najstariji među nama Ratko Milinković rođen ,,skorašnje,, 1925. godine nekadašnji berberin pevao je preko razglasa , decenije prohujale a slike sve bleđe ali ima ih još , samo treba tragati i iz inata sačuvati ono što je ostalo u sećanju starih Šapčana.

Danas već daleke 1982. godine 15. januara razgovarao sam sa Acom Radovanovićem učiteljem u penziji i sa sačuvanog audio snimka izdvojio sam neke delove u kojima mi je čika Aca opisao Donji šor oko 1910. godine život u gradu, ekonomsko blagostanje i na kraju kako je kao dečak u Šapcu dočekao početak Prvog svetskog rata :Pošto je Šabac bio na granici sa Austro Ugarskom do Prvog svetskog rata u njega su dolazili brojni trgovci iz Mađarske i Austrije , da bi kupovali robu koju su u Šabac donosili seljaci na malim konjićima. Bio je to duvan, katran, luč i druga brojna roba iz Ljubovije, Bajine bašte, Užica , udaljenijih delova Srbije i posebno bogate Mačve a Šabac u to vreme poznat kao najjači izvoznički i trgovački grad u Srbiji. Otac je 1905g. kupio staru zgradu sa kafanom ,,Kruna,, koja se nalazila u Donjem šoru u blizini Šljivarske pijace na kraju leve strane Beogradske ulice,/ danas Karađorđeva/ i da bi privukao trgovce iz Mađarske na nočenje i hranu u svojoju kafanu , on je kafani dao novi naziv ,,Šopron,, po kojem ga se sećaju mnogi stari Šapčani a nas ukućane su u gradu zato zvali ,,Šopronci,, što nam nije smetalo jer je posao cvetao, govorio je moj sagovornik Aca Radovanović.

Strelica pokazuje mesto kafane Šopron, u blizini Šljivarske pijace ( Vinaverov trg )

U kafanu se kao i obično ulazilo sa ulice, ispred kafane bili su pobodeni masivni drveni stubovi za vezivanje konja dok se pet soba za noćivanje gostiju nalazilo uvučeno u dvorišnom delu zgrade gde nije dopirala buka sa ulice i pesma Cicvarića iz kafane. Zidovi na kafani bili su debeli oko 60 cm. vrata na sobama masivna , okovana i obezbeđena sa unutrašnje strane poprečnom metalnom šipkom a na prozorima su se nalazile debele gvozdene rešetke . To je gostima ulivalo mir i sigurnost posebno što su sa sobom nosili zlato za kupovinu robe u Šapcu… Došavši kroz ragovor do zlata pojašnjava mi Aca da je je u to vreme na našim novčanicama pisalo –Narodna Banka Kraljevine Srbije plaća donosiocu 20 dinara u zlatu, a novčanice su se kupovale po 19 dinara.Trgovci su najčešće svoj novac ili zlato nosili oko struka u posebno sašivenim pojasevima koje nisu skidali ni u toku spavanja.

Rešetkama je čuvano zlato austrougarskih trgovaca


Ceo sat je trajao naš razgovor te 1982. godine čika Aca je bio odličan poznavalac grada i života u njemu i evo još nekih podataka o Donjem šoru. Susedna kafana do Šoprona bila je Grčka kraljica / danas je to Mali Metropol / , zatim Šaran koji takođe nikada nije menjao svoj naziv, pa sledeća kafana Zora, preko puta Kod Tešmanovića, Podrinje ,Kod Stanka Bugarina , Zemljoradnička zadruga, Kod Tule,Koceljeva, Abisinija, Kod Bikića i tako kafana do kafane do kraja Pop Lukine ulice gde se završavao grad i počinjale bare i šume. U neposrdnoj blizini je bila raskrsnica ulica Karađorđeve, Pop Lukine i Miloša Pocerca /Kajmakčalanska nije postojala / i tu se nalazila ,,Šljivarska pijaca,, ili kao su je neki zvali ,,Mali pijac,, ispred koje je bila arterska česmaa . Zbog velikog broja kafana na tom delu Šapca u to vreme, nastao je i onaj poznati šabački slogan : Šopron, Šaran, Bikić, Baka / muzičar / a kod kuće razvod braka!

Kuća sa sobama za spavanje gde su odsedali austrougarski trgovci


Nastavlja čika Aca svoju besedu:
Najstarija kafana u Donjem šoru bila je kafana Šopron poznata u Šapcu i koja više nikada nije menjala svoj naziv ali je malo šapčana znalo zašto se kafana Šopron tako zove .Bio je to veoma uspešan marketinški potez mog oca , nazvavši kafanu po gradu Soproniju koji se i danas nalazi na tromeđi Mađarske, Austrije i Slovačke udaljen od Šapca oko 600 km. Znalo se da kada u Šabac stignu trgovci iz Mađarske , ide se pravo u Šopron. Mađarski trgovci plaćali su carinu na Carinarnici na obali Save, kupljenu robu tovarili u brodove i odvozili vodenim putem Savom prema Beogradu, zatim Dunavom prema Segedinu, Pešti i dalje kopnom do mesta Soproni.

U to vreme najveći deo robe iz Šapca prevozio se brodovima, na Savskom pristaništu nalazili su se magacini za razne vrste roba , reka Sava je bila plovna i služila kao glavna saobraćajna i trgovačka veza sa svetom a kada su u to vreme Šapčane pitali – kako žive , odgovor je bio: Jedni žive od šverca a drugi od hvatanja švercera i tako svima lepo.
Profesionalna radoznalost me je navela , da posle preslušavanja sačuvanog audio zapisa starog 30 godina , potražim mesto stare kafane Šopron i snimim njene ostatke. Danas se zgrada nekadašnje kafane Šopron naslanja na tržni centar ,,TINA,, i za divno čudo nije joj mnogo promenjena unutrašnjost. Ljubazna vlasnica dvorišnog dela kafane stare preko sto godina , omogućila mi je da snimim sve detalje na zgradi koji su ostali onakvi, kakve mi ih je opisao moj stari sagovornik Aca Radovanović, koji mi je u drugom delu gazgovora opisao atmosferu u Šapcu sa početka Prvog svetskog rata tužnog kraja jedinog zlatnog doba Šapca i kraj ,,Malog Pariza,,.

Mesto gde je nekad bila kafana Šopron

Autor: Dragutin Dragan Petrović

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име