Mitropolit tverski i kašinski Ruske pravoslavne crkve Amvrosije oprostio se prigodnim rečima od blaženopočivšeg vladike Atanasija.

Pismo prevedeno sa ruskog jezika prenosimo u celosti.

Episkop Atanasije (Jeftić) bio je veoma neobičan. Sećam se negde početkom 2000-ih ja sam ga dočekivao na aerodromu u Moskvi, i prvi put sam video tog čudnog čoveka, u kratkoj mantiji, u sandalama na bosu nogu, sa okolovratnom zaštitom ( vladika je imao ozbiljnu povredu kičme), ja nisam odmah shvatio, da je ispred meni veliki bogoslov našeg vremena, arhijerej, ali ne jurodivi.

Iako se on često ponašao kao jurodivi. Uzimao bi sa stola sve bombone i slatkiše posle ručka, a zatim ih na ulici delio deci; zadajući im pitanja tipa  „Koliko imaš godina?“. I odgovarajući na „sedam“ ili „deset“ govorio bi: „A ja imam „četiri!“, čime je uvodio u zbunjenost decu. On je voleo da se igra sa decom. Dok bi mogao biti strog u opštenju sa omladinom ili studentima. Čak i sa braćom arhijerejima takođe.

Vladike Amfilohije ( Radović) i Atanasije ( Jeftić) su bili braća po duhu. Oni su bili duhovna deca prepodobnog Justina (Popovića). Iako potpuno različiti u onoglavnom su bili isti. Veoma je interesantno i istovrememo i korisno bilo njih posmatrati! Vladika Atanasije je reagovao vrlo emotivno, čak eksplozivno, ponašao se dosta zadrto, dok je mitropolit Amfilohije trpeljivo, mirno, ćutke sa ljubaljvlju ga prihvatao.

U Srbiji sam video kako vladika Atanasije igra fudbal sa sveštenicima i decom. Teško da bi takvo nešto sebi dopustio vladika Amfilohije. Kada je u Sankt-Peterburgu Duhovna Akademija prisvojila mitropolitu Amfilohiju zvanje počasnog doktora bogoslovlja, on je negodovao što tu nagradu nema vladika Atanasije. Više puta mi je potom vladika Amfilohije govorio: Vladika Atanasije je veći bogoslov, on je više zasližio to zvanje. Dajte ga njemu. Meni je neprijatno zbog njega, da ja imam, a on ne. Trebalo je biti obratno“.

Tada sam ja mislio da je pred nama mnogo vremena , i da će i on obavezno dobiti naše zvanje počasnog doktora. Ali se sve tako brzo promenilo u životu i tok vremena je neprimetno odnio u prošlost takve mogućnosti i sada već u večnost dvojicu svetih vladika.

Episkop atanasije2.jpg

Posebno sam se divio kod vladike Atanasija njegovoj ogromnoj želji  i umeću da neprestano uči. On je znao mnogo jezika, napisao mnoštvo knjiga, ali je do poslednjih svojih dana izučavao nove jezike. U njegovom uzrastu! Kao da je mislio ovde živeti večno. Znao je da će se ovde na zemlji uskoro završiti put. Ali je bez  obzira na to nastavljao. Ne za vreme. Nego za večnost. Ko može reći da je to bilo beskorisno? Očigledno i za večnost je to mnogo bitno. Ne, ne samo znanje jezika, naravno. Već umeće da  se čovek trudi i umnožava Bogom dani talenat, o kome će vladika Atanasije sada ispričati svom Nebeskom Ocu.

Izvor&Foto: mitropolija.com

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име