Prosto je neverovatno kako je srpski narod nakon Drugog svetskog rata progutao priču o Draži kao izdajniku i saradniku okupatora i Titu kao maršalu i heroju rata.

S jedne strane imamo srpskog oficira koji je učestvovao u svim bitkama Balkanskih i Prvog svetskog rata 1912-1918. Povukao se sa vojskom i narodom peške preko Albanije, bio na Krfu, na Solunskom frontu itd. On je iz tog rata izašao kao jedan od najodlikovanijih srpskih oficira i svi su ga upamtili kao takvog. I sad dolazimo do paradoksa da jedan ovakav srpski oficir biva proglašen za ”izdajnika” i ”saradnika” nemačkog okupatora protiv kog se borio i bio ranjavan itd.

Sa druge strane imamo neprijateljskog austrougarskog vojnika koji se borio u sastavu po zlu i pokoljima čuvene 42. domobranske ”vražje” divizije iz Zagreba, u njenom 25. domobranskom puku. Taj neprijateljski vojnik je od avgusta 1914. prokrstario sva glavna poprišta ratnih okršaja u centralnoj Srbiji—od Ljubovije, Malog Zvornika i Loznice do Krupnja, Bele Crkve, Stolica, Tekeriša, Valjeva, Mionice, Ljiga i Lajkovca itd. I učestvovao je u borbama protiv naše vojske na Ceru, Drini, Gučevu i Mačkovom kamenu i na Kolubari i za to dobio austrijsku srebrnu medalju za hrabrost itd. I sad odjednom on postaje veliki borac za slobodu našeg naroda, maršal itd.

Mi Srbi smo lud narod ali nikada pre nismo bili naivni… I zato opet pitamo kako je moguće da mi i dan danas gutamo takvu priču?

Kako je moguće da onaj kome znamo i oca i majku i ženu i decu i gde je išao u školu i sve i on je danas kao nekakva misterija, dok u isto vreme čovek o kome ne znamo ni ko je, ni šta je, ni odakle je došao, znamo samo njegov nekakav konspirativni nadimak, njega prihvatamo kao faraona, ljubičicu belu i oca svih naših naroda i narodnosti? I to traje sve ove godine?

Kao školovani oficir sa krštenicom, rođen 27. aprila 1893, u Ivanjici, od oca Mijaila pisara Moravičkog sreza i majke Smiljane o Draži se zna sve. Od toga da je dobio ime po majčinom ocu Dragoljubu Draži Petroviću, domaćinu raškog sela Tisovica, da je imao sestre Milicu i Jelicu, da je Milica umrla od tuberkuloze kao dete, a Jelica završila arhitekturu na Beogradskom univerzitetu, radila u beogradskoj opštini i da su je komunisti streljali 1944, da su mu oba roditelja umrli, otac 1896. od tuberkuloze a majka 1901, da je staranje o malom Draži i Jelici preuzeo stric veterinarski major Vladimir ”Vlajko” Mihailović koji ih je odgajao u svom domu u Studeničkoj ulici (danas ulica Svetozara Markovića) u Beogradu, da je decu najviše pazila Dražina baba po ocu Stanica Mihailović, da su i druga dva Dražina strica Dragomir i Velimir bili srpski oficiri i da je četvrti Dražin stric, Toma, radio kao upravnik telegrafa u pošti u Beogradu, da je Draža u Beogradu završio osnovnu školu, završio prva tri razreda Treće muške gimnazije u Njegoševoj ulici a sledeća tri u Drugoj beogradskoj gimnaziji koja se nalazila na mestu današnje zgrade Politike, da je stupio u 43. klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu i posle šest meseci, 1. marta 1911. godine bio je unapređen u čin pitomca-kaplara, a posle dve godine, 1. septembra 1912, u čin pitomca-podnarednika, da je u septembru 1912. njegova 43. klasa Niže škole vojne akademije je krenula u rat protiv Turske, a odmah potom, početkom 1913, i u rat protiv Bugarske itd. da se nakon rata ranjavanja i odlikovanja 1920. godine oženio sa Jelicom Lazarević, ćerkom pukovnika Jevrema Brankovića koja je prethodno bila udata za profesora književnosti Radivoja Lazarevića koji umire od tifusa 1915, da ih je upoznao Jelicin rođeni brat i Dražin najbolji drug iz 43. klase Niže škole vojne akademije Borivoje–Bora Branković i da su Draža i Jelica izrodili četvoro dece: sinove Branka 1921, Ljubivoja 1922. i Vojislava 1924. i ćerku Gordanu 1927, da je službovao i Skoplju, Sarajevu, da je kao najbolji oficir poslat u Francusku na specijalizaciju, da je službovao kao vojni ataše Kraljevine Jugoslavije u Sofiji i Pragu, da je imao kuću u Bregalničkoj ulici u Beogradu i baštu sa najukusnijim trešnjama koje su brala komšijska deca (među kojima i legendarni srpski pevač Cune Gojković), da je lepo pevao i bio član hora Prvo beogradsko pevačko društvo itd.

A u građanskom ratu, koji je izbio u sred nemačke okupacije, Draža je imao protiv sebe austrougarskog kaplara Josipa Broza o kome praktično ništa pouzdano ne znamo. Ne znamo ni da li je to pravi Josip Broz koji je po svedočenjima izgubio prst za strugom kao mašinbravarski pomoćnik, za njega je vezano petnaest datuma rođenja i šesnaest verzija o izboru za generalnog sekretara CK KPJ. Ni do danas nije pouzdano utvrđeno ni kada je postao član KPJ, ni ko ga je u članstvo primio, niti ko ga je preporučio. Ne znamo ni kako je od zarobljenika na ruskom frontu postao učesnik komunističke revolucije. Ni koju je pravu ulogu odigrao u Španskom građanskom ratu, ni šta je radio za vreme staljinističkih čistki u moskovskom hotelu Luks. Ne znamo ni koliko je brakova imao, ni koliko tačno dece, ni gde je sve živeo i šta je radio. Ne znamo ni iza koliko se lažnih imena skrivao, ni otkud mašinbravarski pomoćnik svira klavir, ni ko su mu braća i sestre i otkud njegov brat Martin koji živi u okolini Budimpešte, ni kakav je to akcenat kojim je govorio i kako se kao jedini komunista tajno sastaje sa papom u sred rata u Vatikanu itd. ni mnoge druge pojedinosti vezane za njegov pravi identitet. Jedino što pouzdano znamo jeste njegov ratni put iz dokumenata austrougarske vojske i to da je bio đak ponavljač.

O ovom paradoksu može dosta da se piše ali je najtužnije to što i pored svega narativ o misterioznom Draži izdajniku i Titu velikom heroju i maršalu i dan danas opstaje!

Izvor: istorija srba/ facebook

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име