Dve sedmice nakon izbora za predsednika Saverzne Republike Jugoslavije koji su održani 24. septembra 2000. i nakon odbijanja tadašnje vlasti u Srbiji da prizna pobedu opozicionog kandidata Vojislava Koštunuce, Demokratska opozicija Srbije (DOS) pozvala je građane na protest.

Prvi cilj je bio STOP izbornoj krađi koju je Savezna izborna komisija sprovela po nalogu Slobodana Miloševića.

Naime, za nedelju 8. oktobra SIK je pripremao drugi krug predsedničkih izbora, ali je DOS, koji je činilo 18 stranaka opozicije, ultimativno zahtevao da Milošević do četvrtka, 5. oktobra, u 15 časova, prizna izbornu volju građana.

„Mi ni u kakav drugi krug ne možemo da idemo, jer bismo time postali saučesnici u krađi biračkih glasova. Prevara iz prvog kruga ne može se poništiti drugim, petim ili ko zna kojim krugom“, poručio je Koštunica Miloševiću, ukazujući na masovne proteste i opasnost izbijanja otvorenih sukoba u Srbiji.

Drugi zahtev udružene opozicije bio je smenjivanje generalnog direktora, glavnog urednika i uređivačkog kolegijuma državne televizije i promena uređivačke politiku kako bi se omogućilo objektivno informisanje građana o zbivanjima u Srbiji.

Takođe. DOS je zahtevao i puštanje svih građana uhapšenih zbog protivljenja režimu Slobodana Miloševića i izborne krađe.

Već tokom pre podneva 5. oktobra su se slile stotine hiljada građana na beogradske ulice. Stižali su sa svih strana Srbije, uprkos blokadama i upornosti Miloševića da istraje na“drugom krugu.

Priznanje poraza

Po isticanju vremena zakazanog za priznavanje izborne krađe, oko 15:30 velika grupa nezadovoljnih građana kroz prozor je ušla u zgradu Skupštine, dok je policija suzavcem rasterivala ljude okupljene na platou ispred zgrade.

Neuspešno, jer je oko 16:00 još jedna grupa građana ušla u parlament, ovog puta stepenicima, pa na glavni ulaz odakle su se povukli policajci koji su branili prolaz.

Usledili su sukobi u okolnim ulicama, demonstranti su demolirali nekoliko policijskih vozila u Kosovskoj ulici iza parlamenta, a i zgrada je devastirana.

Peti oktobar 2000. – nije bilo drugog kruga 2
foto EPA PHOTO EPA/AYPP/SS/kr

Prema imformacija koje su kasnije postale javne, komandir beogradske policije oko 17 časova zatražio je razgovor sa predstavnicima DOS-a, a sat kasnije i pripadnici policijske stanice u obližnjoj ulici Majke Jevrosime položili su oružje i deo se priključio demonstrantima.

Najžešći sukobi su bili u Takovskoj ispred zgrade Radio-televizije Beograd (sada RTS). I ta zgrada je kasno posle podne zapaljena, a generalni direktor Dragoljub Milanivuć samo je zahvaljujći prisebnosti nekih demnstranata izbegao linč.

Novoizabrani predsednik SRJ Vojislav Koštunica obratio se predveče građanima sa terase Skupštine grada Beograda, a potom i preko RTB-a.

DOS je formirao Krizni štab za ključne funkcije u zemlji u koordinaciji sa novim predsednikom, a predstavnici DOS-a razgovarali su tokom noći sa čelnicima državne i javne bezbednosti.

Sutradan 6. oktobra Milošević se obratio javnosti i zvanično priznao poraz na predsedničkim izborima, pa je već 7. oktobra Vojislav Koštunica položio predsedničku zakletvu.

Ključni moment za uspeh protrsta, ali pre svega izbegavanje većeg sukoba bio je prelazak specijalnih policijskih snaga na stranu demonstranata.

Taj prelazak je i danas obavijen velom tajne, jedino što se pouzdano zna jeste da su su dan ranije susreli Zoran Đinđić i jedan od kasnijih atentatora na njega Milorad Ulemek Legija i da je postignut dogovor da specijalci ne dejstvuju.

U demontracijama je stradala Jasmina Jovanović (39) iz Velike Plane, koja je pala pod točkove kamiona. a Momčilo Stakić iz Krupnja preminuo je od posledica srčanog udara.

U neredima je povređeno je 65 ljudi.

Mantra 6. oktobar

Ubrzo posle gubitka savezne vlasti, Socijalistička partija Srbije izgubila je i na republičkim izborima 23. decembra iste godine, a Zoran Đinđić je nakon njih postao, kako se to kaže, prvi demokratski izabran premijer.

U međuvremenu od 25. oktobra 2000. do 25. januara 20001. Srbijom je rukovodila Privremena vlada na čijem čelu je bio Milomir Minić (SPS), a činili su je SPS-DOS i SPO.

Do tada najveća opoziciona partija Srpski pokret obnove Vuka Draškovića na septembarskim izborima nije bila deo DOS-a, iako je DOS i nastao nekoliko meseci ranije upravo na inicijativu Draškovića i Đinđića.

Prva velika pukotina u DOS-u posle dolaska na vlast nastala je krajem decembra povodom neslaganja DSS sa novim Zakonom o radu, a rezultirala je izlaskom Koštunučinih demokrata iz vladajuće koalicije.

Zoran Đinđić je 12. marta 2003. ubijen i prema mišljenju mnogih od aktivnih učesnika 5. oktobra, tada su zaustavljene reforme.

Pitanje koje je već 6. oktobra 2000. počelo prvo tiho, a kasnije sve glasnije da se postavlja, jeste upravo to „gde je 6. oktobar“, jer kritičari tvrde da su petooktobarci izdali 5. oktobar i njegove tekovine. Često se, međutim, zaboravlja kakvu je Srbiju DOS preuzeo od tzv. crveno-crne koalicije SPS-SRS, potpuno devastiranu, prazne državne kase, prezaduženu, isključenu iz svih međunarodnih instuticija, zavađenu sa gotovo čitavim svetom, a posebno sa regionom koji je još vidao ratne rane.

Pod Đinđićevim vođstvom Srbija je započela političke i ekonomske reforme i izgradnju institucija.

Sa manje i više uspeha i neuspeha to je nastavljeno i kasnije, sve do velike smene vlasti maja 2012.

Iako se 12. mart 2012. može smatrati danom konačnog raspada DOS-a, neke od političkih stranaka i lidera i u narednim godinama su bili deo vladajuće koalicije koju je predvodio DS.

Tvrdi petooktobarci poraz 5. oktobra vide u koaliciji napravljenoj posle izbora 2008. kada se Demokratskoj stranci priključio SPS kao deo vladajuće koalicije.

Potrebno je mnogo vremena, prostora i dobre volje da se na pitanje “gde je 6. oktobar” odgovori racionalno i tačno i nesumnjivo to će se jednom uraditi i tek onda će se moći pravilo da valorizuju dometi 5. oktobra.

Autor: J.J.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име