Jedan od naših najkvalitetnijih tekstopisaca napisala je neke od najlepših stihova u istoriji domaće pop muzike, a njena ćerka Aleksandra za naš portal otkriva tajnu njene ispiracije.

Osamljena, u omiljenoj fotelji, uz kafu i cigarete, stvorila je neke od antologijskih hitova jugoslovenske pop scene. U pauzama između kuvanja, sređivanja kuće i odlaska na pijacu, iz njenog pera nastale su legendarne pesme kao što su “Zlatni dan”, “Ti si mi u krvi”, “Ove noći jedna žena”,“Maestro i violina” i mnoge druge, uglavnom stvorene u saradnji sa suprugom Kornelijem Kovačem. U sebi je nosila tugu, ali i ljubav prema životu. A note, nećete verovati, nije znala.

Iza Spomenke Kovač ostale su velike pesme, šareni klavir i umetnička porodica koja ne dozvoljava da nijedan njen stih, fotografija ili uspomena na nju izblede. Poznata kantautorka Aleksandra Kovač za naš portal otvara prozore sećanja na svoju majku koja je bila jedan od najuspešnijih tekstopisaca na ovim prostorima, čije pesme žive kroz generacije, iako, možda, mnogi ne znaju da je na njima njen potpis.

– Mama je bila inteligentna, snažna i kreativna žena koja je živela za svoju porodicu i bila nesvesna svog ogromnog talenta. Sa devetnaest godina udala se za Kornelija, a godinu dana kasnije rodila mene. Nije završila stomatologiju koju je upisala, jer se od mog rođenja u potpunosti posvetila porodici. Sedamdesetih godina počela je da piše tekstove za različite izvođače, najviše za one za koje je tata komponovao, da bi tokom osamdesetih napisala neke od legendarnih pesama jugoslovenske pop muzike, za najveće zvezde kao što su Zdravko Čolić, Zlatko Pejaković, Neda Ukraden, Davorin Popović, Kemal Monteno, Dragan Stojnić, Bisera Veletanlić i Radmila Karaklajić. Kada sam pitala tatu kako je počela da piše, rekao mi je da je stalno nešto pisala i kada mu je jednom prilikom pokazala neki tekst, zamolio ju je da napiše i njemu za određenog izvođača. Tako je počela i nikada nije prestala, bilo da su u pitanju radio drame, u periodu kada je radila na Radio Beogradu, TV serije ili tekstovi za popularnu muziku.

Spomenka i Kornelije Kovač Promo/privatna arhiva

Da te volim malo je reći…

– Sebe nije smatrala tekstopiscem, već majkom i domaćicom. Svoj neverovatan talenat i lakoću sa kojom je pisala doživljavala je kao nešto normalno i prirodno, i nikada nije imala ambicije da sve to proširi kroz saradnju sa drugim kompozitorima. Najviše tekstova je napisala za mene, jer sam joj ih ja najviše i tražila, kada sam započela karijeru devedesetih godina. To je izgledalo tako što je zamolim za pesmu za nekog pevača, a ona kaže kako ima previše posla po kući, baš pravi veliko spremanje, kuva ručak ili ide na pijacu. Onda ja kažem kako mi treba baš njena emocija i za tri dana stiže neverovatan tekst. Sećam se, kada bi mi stavila u ruke nekoliko listova papira sa stihovima od kojih zastaje dah, suze su same počinjale da mi teku. Nikada nijedan nije zahtevao ni najmanju prepravku, i svaki sam iskomponovala iz prve. Njeni tekstovi, na koje sam komponovala pesme za Ninu Badrić, Severinu, Gorana Karana, Željka Samardžića, Nedu Ukraden, Ivanu Kindl, ali i za svoje albume, su neki od najlepših u poslednjih nekoliko godina. Napisala je i predivnu baladu “Da te volim”, uz koju danas ljudi širom regiona najčešće slave ljubav i započinju prvi ples na venčanjima.

Spomenka Kovač Promo/privatna arhiva

Prefarbani klavir i melanholija nepresušne ljubavi prema životu

– Radila je tako što bi se zavalila u svoju omiljenu fotelju, kada bi bila potpuno sama, uz obaveznu kafu i cigarete. Sećam se tog pogleda dok stvara, koji nestaje negde u oblacima, u nekom drugom univerzumu, gde je mogla da istraži i najdublje delove svoje duše. U sebi je nosila tugu i melanholiju, koju je mogla tako lako da pretoči u umetnost. I imala je nepresušnu ljubav prema životu. Meni je najveći kompliment kada mi mnogi ljudi koji su je dobro poznavali, kažu da sam nasledila njen karakter i talenat za pisanje, i da sam ista Spomenka. Imala je mnogo prijatelja i poznanika, ljudi su je obožavali, i danas se pamte žurke koje je pravila u našoj kući, gde bi se okupio creme de la creme naše umetničke scene – pisci, glumci, muzičari, slikari. Cigani Ivanovići sa gitarama, nasmejani umetnici, porodični prijatelji, ljudi veseli, puni života i kreativnosti. To je u velikoj meri obeležilo moje detinjstvo. Naš dom je bio kao iz časopisa, a svako ko je došao osećao se posebno, jer ga je Spomenka dočekala kao kralja. Jednom prilikom je dovela svog prijatelja, mladog slikara, da nam “Petrof” klavir ofarba u belo i onda isprska svim mogućim bojama, kako bi unela što više boja u naše živote. Na tom klaviru su nastale mnoge divne pesme.

Spomenka, Aleksandra i Kornelije Kovač Promo/privatna arhiva

Med i mleko

– Bila je izuzetno oštroumna i opasna kad joj se neko zameri. Crvene kose, markantnih crta lica i uvek sređena, po poslednjoj modi. Imala je stila i znala je da nosi sebe, svoju lepotu i svoje srce. Mene je zvala moje med i mleko, a podjednako je volela svu svoju decu. Borila se za nas od samog starta, sećam se da je vežbala solfeđo i diktate sa mnom, iako nije znala note. Vodila nas je na koncerte, u bioskop, na izlete i putovanja. Želela je da Kristina i ja uspemo u svojim karijerama. Volela je strasno, puno, do kraja, i bila tu za sve ljude kada im je bila potrebna. Do poslednjeg trenutka je bila dama i svi koji su je poznavali i voleli, nikada je nisu i neće zaboraviti.

Spomenka Kovač umrla je 2005. godine, u pedeset trećoj godini života, od karcinoma. Njene pesme i dalje žive među poklonicima kvalitetne pop muzike.

Autor: Dejan Ćirić

Foto: Aleksandra Kovač/privatna arhiva

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име