U leto 1905. godine na veliki pravoslavni praznik Vidovdan sahranjen je Janko Veselinović, najveći književnik kojeg je Mačva iznedrila. Svi putevi u Mačvi bili su zakrčeni tog Vidovdana. Sve do sahrane Jankova majka se nije pomakla s mesta: sedela je pored njegovog odra, bez jauka i reči, odsutna i utučena, i neprestano gledala u ukočeno lice svog prvenca. Uz prisustvo ogromnog broja seljaka, Jankovih prijatelja kolega i poštovalaca sa strane sahrana je obavljena u četrnaest časova.

Mnogobrojne kolege nisu mogle da se odluče ko će da drži govor. Skočio je Radoje Domanović i jedva izgovorio: “Srbijo, majku ti…Sve što vredno imađaše ti posahranjiva!“

Ovo su bile reči Jankovog velikog prijatelja Antuna Gustava Matoša: „A tebi, dragi moj čika Janko, bila laka gruda prađedovska, između zelenog Cera i zelenih voda Drine i Save! U ovom modrilu dobrog neba, u toj plodnoj zemlji, u tim zabranima, vajatima, selima, na ponositim obrazima tih tvojih Samurovića, Topuzovića i Kurtovića, u melodiji Cicvarićeve ciganske muzike – odasvud me greje tvoj plemeniti pogled, Janko Veselinoviću iz Glogovca, sela pitomoga! Kako mora da te žali tvoja Mačva kad te ne mogu prežaliti ja, samotni putnik, kojemu si dao parče hljeba i parče duše!

Oko šesnaest časova završen je pogreb i Jankov grob je bio prekriven mnogobrojnim vencima svežeg cveća.

Autor: Redakcija MZR

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име