U niskom sam startu. U glavi zamišljam pucanj. Pogrešan start. Više nema mesta za gluposti. Kreće. Trčim koliko me noge nose. Ko je pobednik? Još se ne zna, moraće da se gleda foto-finiš.

Tako su često izgledala jutra u mom stanu – trčeći s jednog kraja hodnika na drugi, ili u dnevnoj sobi, u zavisnosti od trenutnih aktivnosti drugih ukućana, bezbroj puta sam reprizirao trku na 100 metara. Za mene klinca tada je postojala samo jedna takva trka – ona sa Olimpijskih igara u Atlanti 1996. godine.

Kao detetu koje voli sport, takve slike ostaju urezane u pamćenje, a i sami događaji doživljavaju se kao nešto nadnaravno, veće od svega, a sportisti kao superheroji kojima ništa ne može da stane na put. U tom smislu, pogotovo je lako bilo identifikovati se sa sprinterima, oni u neku ruku stvarno i jesu nadljudi.

Imao sam trojicu favorita za koje sam zdušno navijao. Obadele Tompson sa Barbadosa, na moju veliku žalost, nije uspeo da se plasira u finale. To je ispravio četiri godine kasnije, kada je u Sidneju osvojio bronzanu medalju. U braku je sa Merion Džons i imaju troje dece. Ako tu ne bude bar jedan sprinter, onda stvarno ne znam…

Čovek koji uliva strahopoštovanje

Ato Boldon
Gary M. Prior/Allsport

U stazi broj tri, sa Trinidada i Tobaga, sa karakterističnim naočarima, opasnim i odlučnim izrazom lica – Ato Boldon. I pojavom i imenom ulivao mi je strahopoštovanje, momentalno mi je postao jedan od omiljenih sportista.

Ato Boldon

Sa 18 godina, postao je najmlađi olimpijac u istoriji svoje zemlje 1992, a na veliku pozornicu stupio je četiri godine kasnije. Zvali su ga Zlatni Boldon, Golden Boldon, nadimak koji je mrzeo. Inače, Ato znači „briljantan“.

„Uvek sam govorio svojim učenicima da vide cilj i pre nego što počnu. Prvo vidi cilj. Ako to uradiš, koraci do tog cilja ne deluju tako teško i rigorozno“, rekao je Boldon pre nekoliko godina.

Govorio je i da je samopouzdanje crpeo iz toga što se uvek temeljno i naporno pripremao, postao je i svetski šampion 1997. na 200 metara, ali olimpijsko zlato nije uspeo da uzme. Te 1996. je na 100 metara završio kao treći, baš kao i na 200 metara, a u Sidneju je uzeo srebro na 100 metara i takođe bronzu na 200. Uh, koliko sam mrzeo Morisa Grina što je završio ispred Boldona.

Ato iza sebe ima dva razvoda, bavio se i politikom u domovini (bio je opozicioni poslanik), a radi i kao komentator, tj. stručni konsultant za NBC. Takođe, 2005. godine položio je za pilota – leteo je na stazi, leti i vazduhom.

Nesuđeni fudbaler – srebrni

Frenki Frederiks
Clive Mason/Allsport

U stazi broj pet, iz Namibije, elegantnog stila trčanja i dobroćudnog izgleda, sa brčićima kao da je zvezda filmova za odrasle – Frenki Frederiks.

Kada je Aleksandar Šapić izrekao svoj čuveni lapsus sa Nambijom, prvo što sam pomislio bilo je: Čoveče, kako ne znaš odakle je Frenki Frederiks?

Rođen je 1967. godine u Vindhuku, glavnom gradu Namibije, a odrastao je sa majkom u opasnom getu po imenu Katutura, poznatom kao teškom mestu za život.

Baš kao i Boldon, i Frederiks je dobio atletsku stipendiju za studije u SAD, za sportiste sa takvom pozadinom i poreklom, to je bio čest, nekada i jedini put.

„Bio sam jednako talentovan i kao fudbaler, ali tako je bilo teško naći stipendije i sponzore. Ali ako prvi prođeš kroz cilj u trci 100 metara, onda nema sumnje ko je najbrži.

Moji roditelji su bili siromašni i nema šanse da bi mogli da mi plate obrazovanje, pa sam morao da iskoristim svoj prirodni talenat kako bih dobio stipendiju“, rekao je Frederiks.

Frederiks Bejli Boldon
Photo by Alexander Hassenstein/Bongarts/Getty Images

Uprkos teškim počecima, Frenki je postao ikona u svojoj zemlji, ali voleli su ga i širom planete – uvek korektan kao kolega (treš-tok i te kako je prisutan kod sprintera, ali ne i kod Frenkija), van staze opušten i dobre naravi.

Godine 1992. u Barseloni, osvojio je prvu olimpijsku medalju za tek odskora nezavisnu Namibiju. I u Barseloni i u Atlanti bio je drugi i na 100 i na 200 metara, ali uspeo je da osvoji jedno svetsko zlato – 1993. godine u Štutgartu.

Frederiks je član grupe „Šampioni za mir“, koja se sastoji od 54 elitnih sportista koji se putem sporta bore za mir u svetu, a ima i svoju fondaciju putem koje pomaže talentovanim sportistima.

Bio je i član Međunarodnog olimpijskog komiteta, a 2017. godine optužen je za korupciju – navodno, primio je mito od skoro 300.000 dolara na dan kada je Rio de Žaneiro dobio organizaciju OI. Optužbe poriče.

A te večeri u Atlanti, mnogi su očekivali njegovo zlato – bio je u dobroj formi, pretio je svojim nastupima da bi mogao da obori svetski rekord, ali završio je kao drugi.

Nesuđeni košarkaš – zlatni

Donovan Bejli
Photo by Bongarts/Getty Images

U stazi broj šest, aktuelni svetski prvak, čovek neobične građe koji je u susret Igrama uzburkao javnost izjavama – Donovan Bejli.

Jedan Kanađanin već je osvojio zlatnu medalju na olimpijskim igrama. Ipak, Benu Džonsonu je zbog dopinga zlato iz Seula oduzeto, a u intervju za Sports ilustrejted, Bejli se zapitao da li su Džonsonu leđa tako brzo okrenuta delom i zbog boje njegove kože i zbog toga što je bio imigrant sa Jamajke, baš kao i Donovan.

„Znamo da (rasizam u Kanadi) postoji. Ljudi koji se ne čine Kanađanima su drugačije tretirani. Da li će Kanađani voleti crnog sportistu? Nadam se da hoće“.

Rođen na Jamajki kao četvrti od petorice sinova, Donovan je od ranih dana pokazivao dar za sport, a vreme pre polaska u školu provodio je sa domaćim životinjama. Sa 12 se preselio u Kanadu, igrao je i košarku (jednom je i uporedio trku na 100 metara sa zakucavanjem), ona mu je zapravo bila san, i tek je sa 23 godine rešio da se trka profesionalno.

Delom i zato što njegov otac sport nije video kao pouzdan izvor prihoda – zapravo, Bejli se rano i lepo snašao i u biznisu, toliko da je sa 22 već vozio poršea. Trebalo je vreme da se poradi na radnoj etici i stavu prema sprintu – kao tinejdžer je i izjavio da trči jedino zato da bi privukao devojke.

Donovan Bejli
Mike Powell/Getty Images

Pod vođstvom Dena Pfafa, sirovi talenat pretvoren u suvi kvalitet, a Bejli je u Atlantu došao kao aktuelni svetski šampion iz Geteborga. Cilj je bio samo jedan – ostati u igri na startu. Baš je start bio Bejlijeva slabost, a kako bi trka odmicala, postajao bi sve jači.

„Prvih trideset metara bili su grozni, a srednjih četrdeset verovatno najbolji u istoriji, a u poslednjih trideset pokušavao sam da se opustim i da ne smanjim previše brzinu“, opisao je Bejli.

Oko 70-80. metra trka je još bila otvorena, Ato i Frenki napravili su sitne greške koje Donovan nije, on je i dalje generisao brzinu i prvi je prošao kroz cilj: novi svetski rekord sa 9,84 sekunde, za stotinku brže od dotadašnjeg rekorda Liroja Barela.

„Ja sam najružniji sprinter za oko. (Karl) Luis se kreće fleksibilno, dok ja besno gazim i udaram pesnicama kroz vazduh. Zaista je užasno“, rekao je Bejli.

Rezultat se računa, a ako je Donovan dotad i bio potcenjivan u pojedinim krugovima, to posle svetskog rekorda nije bilo moguće. Duge noge, ubrzanje kad treba – zlato.

„Najneprofesionalnija trka u istoriji“

Linford Kristi
Action Images

U neverici gledam u ekran. Zbog dva pogrešna starta, diskvalifikovan je Linford Kristi, aktuelni olimpijski šampion. Buni se, neće da se skloni sa staze, dugo se odlaže početak trke. Možda i s pravom, i dalje se ljudi spore u vezi s time.

Naposletku, morao je Kristi da odustane. Meni ga jeste bilo žao, ali morao sam da se brinem o svojim favoritima – Atu i Frenkiju. Boldon je posebno bio besan na Kristija što ne odlazi i što im remeti koncentraciju – ko zna, možda ga je baš to koštalo zlata?

Tokom tih dugih dvadeset minuta, mnogi su izgubili koncentraciju, a Bejli je ostao najmirniji. I u takvim situacijama vidi se ko ima jaču glavu i ko je satkan od šampionskog materijala.

  • Plasman:
    1. Donovan Bejli (Kanada) 9,84
    2. Frenk Frederiks (Namibija) 9,89
    3. Ato Boldon (Trinidad i Tobago) 9,90
    4. Denis Mičel (SAD) 9,99
    5. Majkl Marš (SAD) 10,00
    6. Dejvidson Ezinva (Nigerija) 10,14
    7. Majkl Grin (Jamajka) 10,16
    – Linford Kristi (Velika Britanija) diskvalifikacija

Amerikanci su takođe kukali na Kristija, ali njih mi nije bilo žao. Prvi put od Montreala 1976, niko iz SAD na 100 metara nije bio na postolju – Denis Mičel završio je kao četvrti, a Majkl Marš kao peti.

„Nikada u životu nisam bio spremniji za neku trku. Odlaganje je sve uništilo, to je bila najneprofesionalnija trka u kojoj sam ikada učestvovao“, rekao je posle Mičel, na ivici suza.

Šesti je bio Nigerijac Dejvidson Ezinva, koji je dugo držao juniorski svetski rekord na 100 metara, ali je kao senior osvojio samo jednu olimpijsku medalju – srebro u štafeti 4×100 u Barseloni.

Poslednji, sedmi je bio Majkl Grin, Jamajkanac kojem je to bio rezultat karijere, ali neće mnogo vremena proći pre nego što ljudi pod zeleno-žuto-crnom zastavom počnu da dominiraju sprintom.

Za sve na ovom svetu ta trka je bila gotova. Ne i za mene. Godinama sam je i dalje trčao po stanu, komentarisao, uvek je zaplet bio drugačiji, a rasplet najčešće sa zlatnom medaljom oko vrata Boldona ili Frederiksa.

Nekada bi se i dobri Obadele ušunjao u finale, pa pokupio medalju iz drugog plana.

Autor: S.O.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име