Na današnji dan 1925. u Bihaću rođen je Borislav Bora Stanković. U Bihaću je živeo do treće godine, a onda se s roditeljima preselio u Novi Sad, zbog njihovog zaposlenja. Iako postoji razlika u jednom slovu, ime je dobio po jednom od najznačajnijih predstavnika srpskog realizma, piscu Koštane i Nečiste krvi Borisavu Stankoviću. Njegova majka Marija Soudil, pravnica iz uspešne porodice iz Brna (Moravska), živela je u Bihaću (tada pod Austrougarskom monarhijom) posle emigracije svog oca. Budućeg supruga Vasilija Stankovića, advokata iz Novog Sada, upoznala je dok su studirali u Zagrebu. Tu se i rodila ljubav među njima.

Staložen i džentlmenskog ponašanja donosio je odluke, rešavao probleme i najteže izazove, smireno prihvatao i neke loše momente, ali nije im se predavao. I pod stare dane i sa „samo“ počasnim funkcijama, davao je celog sebe da se neke stvari reše, pragmatično i gospodski. Onako, kako je samo on umeo.

Dugogodišnji generalni sekretar FIBA i član MOK ostavio je neverovatan trag i uticaj u košarci na planetarnom nivou, bio je i jedan od stubova olimpizma i obavljao na stotine raznih, prestižnih funkcija. Sa puno ljubavi i entuzijazma je popularisao igru pod obručima na svim meridijanima, a najpre na tlu Jugoslavije. A sada je Srbiji ostao ponos što je Bora bio njen.

Ujedinio je profesionalce i amatere, uveo NBA igrače u Olimpijske igre, doneo prvu košarkašku loptu u Palestinu, vratio Kinu u međunarodnu košarkašku familiju… To su samo neke stavke iz širokog dijapazona istorijskih Stankovićevih odluka i poteza. Uvek, za dobro kraljice igara…

Veoma mlad se zainteresovao za sport. Kao petnaestogodišnjak bavio se tenisom i stonim tenisom i zabeležio značajne uspehe. Bio je prvak Srbije u stonom-tenisu 1943. i 1946. godine. Za vreme rata prvi put je video košarku, na Tašmajdanu, kada mu je bilo 17 godina. Tada se upoznao sa ostalim pionirima košarke u Srbiji i Jugoslaviji, među kojima su najznačajniji bili Nebojša Popović, Aleksandar Nikolić i Radomir Šaper. Sa njima je decenijama činio veliku četvorku očeva jugoslovenske i svetske košarke.

Prve košarkaške korake načinio je posle rata, na terenima BTK-a, na današnjem Tašmajdanu. Košarku je tu često igrao sa Srđanom Mrkušičem, kasnije legendarnim golmanom Zvezde. Stanković je, ustvari, košarku počeo da igra na nagovor lekara Svetislava Bate Vulovića, koji je prvi doneo košarkašku loptu u Beograd, udarivši temelje velikoj sportskoj ideji, oko koje će se okupiti milioni poklonika u tadašnjoj Jugoslaviji.

Iako je Stankovićevo zaljubljivanje u košarku počelo na Tašmajdanu, on je govorio da je kolevka jugoslovenske košarke Kalemegdan. Tamo je ta mlada družina, prepuna entuzijazma, predvođena Nebojšom Popovićem, od zapuštenog teniskog terena napravila prvi košarkaški stadion. Istorijska ideja je realizovana posle dugih rasprava sa urbanistima, uz mnogo energije, truda i vizije.

Posle demobilizacije, Stanković prisustvuje čuvenoj Osnivačkoj Skupštini SD Crvena Zvezda, koja je održana 4. marta 1945. godine. Iste godine, meseca jula, na nagovor Nebojše Popovića, Bora započinje igračku karijeru u Crvenoj zvezdi, sa kojom osvaja tri titule državnog prvaka.

Zvezdu napušta 1948. godine zbog političkih pritisaka, kada odlazi u Železničar, kojeg ubrzo uvodi u Prvu ligu. Igranje pod obručima nastavlja 1950. godine u Partizanu, u kojem je proveo dve sezone.

Prvu međunarodnu utakmicu Stanković je odigrao u dresu Crvene zvezde u Budimpešti, protiv mađarskog Poštaša, 1948. godine. Za nacionalni tim je debitovao 1950. godine u Nici, a zatim, u oktobru iste godine u dresu reprezentacije Jugoslavije učestvovao je na prvom Svetskom šampionatu u Buenos Airesu. Kao reprezentativac, takmičio se i na EP u Moskvi, 1953. godine, kada je jugoslovenska selekcija zabeležila prvi značajniji uspeh, osvajanjem šestog mesta, pobedama nad tada vrlo jakim timovima Italije i Češke.

Svojevremeno je na novinarsko pitanje kakav je bio igrač odgovorio na karakterističan, blago šaljiv način.

„Ja sam uvek govorio da sam odličan, bio sam dobar, solidan strelac. Nikad se nisam odlikovao fizičkim karakteristikama, neka vas ne zbunjuje moja sadašnja korpulencija. Vremenom su u košarci fizičke karakteristike bile sve izraženije, ja sam gubio brzinu, nisam skakao i zato sam i relativno brzo završio igračku karijeru„, izjavio je Stanković uz neizbežan širok osmeh.

Zaključno sa 1953. godinom završava igračku i počinje sjajnu trenersku karijeru u BSK, današnjem OKK Beogradu, gde je imao najplodonosnije razdoblje u tom poslu. Tu je proveo punih 13 leta, od 1953. do 1962. i od 1964. do 1966. godine. Stanković je selektirao i stvorio šampionsku generaciju, predvođenu legendarnim Radivojem Koraćem i OKK Beograd je od malog kluba izrastao u višestrukog državnog šampiona i tim evropske vrednosti. Sa klonferima je tri puta bio prvak Jugoslavije, 1958, 1960. i 1964. godine, a 1963. godine tim je vodio Aleksandar Nikolić i takođe je osvojena šampionska titula.

Bio je veoma vezan za OKK Beograd i u poznim godinama često je dolazio na utakmice voljenog kluba, a o uspehu sa klonferima je jednom prilikom kazao:

„U OKK Beogradu se pojavio Korać i odmah postao lider tima. Miodrag Sija Nikolić, Erkić, Trajko Rajković, Gordić i ostali uspeli su vrlo brzo da dođu do šampionskog lovora. Glavni protivnik bila nam je Olimpija iz Ljubljane. Osam godina smo se smenjivali na prvom mestu.“

Među legendarnim Borinim saigračima u Crvenoj zvezdi nalazio se i Milorad Sokolović, veliki Borin prijatelj, koji je kasnije postao trener Zvezdašica i selektor ženske reprezentacije, a potom i čuveni sportski novinar, urednik u listu „Sport“. Sokolović je devedesetih godina prošlog veka u sećanjima na davne, slavne dane napravio zanimljiv i duhovit osvrt na svog druga i saigrača Boru Stankovića.

„Naše intimno prijateljstvo zagazilo je već duboko u petu deceniju. Počelo je tamo 19…, sad svejedno koje godine, u Rijeci, kada smo bili ljuti što nas trener Popović zapostavlja i ne uvodi u igru, svratili smo u tada čuveni „Sport bar“, na jedan ajer konjak. Dugo smo išli istim putem, mada smo bili u mnogo čemu različiti. Bora je bio mnogo pametniji od mene, ja sam sa svojih 190 cm bio brz bek sa odličnim skokom, dok je Bora bio sporać, pa smo Gec i ja morali da motrimo na njegovog igrača dok se on vrati u odbranu. Kad bi se Bora kojim slučajem odlepio od zemlje u skoku sa loptom publika bi pljeskala. Bio je inteligentan, snalažljiv i sa poznatim horog šutem, koji je koristio po uzoru na čuvenog Mađara Nemeta. Da je pametniji od mene pokazalo se kad je uzeo da bude trener muškog tima, a ja košarkašica. Istina, obojica smo nizali uspehe. On sa OKK Beogradom, a ja sam prišivao šampionske zvezdice sa košarkašicama Crvene zvezde. Za razliku od mene, Bora je obogatio košarkašku strategiju jednom varijantom, koju je on po sopstvenom izboru nazvao „drombulja“. Bilo je to vreme kada je jedna ekipa mogla do besvesti da čuva loptu, a da ne šutira na koš. Bora je imao tada levoruku furiju, Radivoja Koraća, koji bi očas posla, natrpao protivniku pet, šest koševa. Posle toga bi lukavi trener tražio tajm-aut i naredio da se igra „drombulja“ od danas do sutra i da se tako čuva razlika„, vrcavo je napisao Milorad Sokolović, bard sportskog novinarstva.

A novinari pamte emotivan trenutak, kada se Borislav Stanković u dirljivom govoru povodom otvaranja Kuće košarke u Sazonovoj ulici, u Beogradu, bukvalno zaplakao nabrajajući preminule saigrače i prijatelje, Rašu, Nebojšu, Sokola i ostale…

Bora Stanković je bio svestran čovek. Njegov radni dan, za vreme trenerskog mandata na klupi OKK Beograda imao je tri dela. S obzirom da je po struci bio veterinar, ujutro bi radio u Beogradskoj klanici, kao kontrolor mesa i životnih namirnica, da bi odatle žurio u KSJ, gde je od 1956. do 1966. godine obavljao dužnost generalnog sekretara. Radni dan bi završavao kasno uveče posle treninga sa ekipom OKK Beograda. U to vreme bio je i tehniko u nacionalnom timu, dajući nemerljiv doprinos razvitku reprezentacije i radu saveznog kapitena Aleksandra Nikolića.

U ulozi trenera imao je uspeha i u Italiji, gde je sa timom „Oransode“ iz Kantua osvojio titulu državnog prvaka i postao prvi strani strateg na Apeninima kome je to pošlo za rukom.

A kada je reč o uspesima jugoslovenske reprezentacije smatrao je EP 1961. godine za prekretnicu.

„Srebro na EP 1961. bio je prelomni momenat za jugoslovensku košarku. Zatim je 1963. na SP u Riju osvojeno takođe srebro. Tada, sportska Jugoslavija nije spavala. Svi su bili pored radio aparata i pratili prenos iz Brazila. Posle smo na SP 1970. godine osvojili zlato, a potom, kao što je poznato, brojna odličja na Olimpijskim igrama i najvećim svetskim i evropskim smotrama„, s ponosom je isticao Borislav Stanković.

A da bi se nabrojale sve Stankovićeve funkcije potreban je ogroman prostor, zato izdvajamo samo najznačajnije. Od 1953. do 1966. godine bio je član Predsedništva Košarkaškog saveza Jugoslavije, a od 1956. do 1966. generalni sekretar KSJ. Prvo priznanje i početak trasiranja evropske funkcionerske karijere je izbor Stankovića u FIBA Komisiju za evropske kupove, 1958. godine. U ovom važnom košarkaškom telu tada je postao pomoćnik Vilijamu Džonsu, utemeljivaču svetske košarkaške organizacije, koji ga je devet godina kasnije pozvao u Minhen na profesionalan rad. Tamo je Stanković angažovan na najkompleksnijim i najodgovornijim, organizacionim zadacima (košarkaški turnir na OI u Meksiko Sitiju, Minhenu i Montrealu, svetskim prvenstvima za žene 1971. godine i 1975. godine, kao i na nekoliko evropskih šampionata).

Kao potvrdu kvalitetnog rada, Stanković 1972. godine dobija ulogu zamenika generalnog sekretara FIBA, da bi olimpijske 1976. godine, u Montrealu, bio promovisan u generalnog sekretara svetske košarkaške organizacije.

Stanković na novoj dužnosti beleži značajne rezultate i uspehe. Postaje generalni sekretar Asocijacije međunarodnih sportskih organizacija, koja ima sportove na olimpijskim igrama, u okviru koje se donose važne odluke. Od 1976. do 2002. bio je odgovoran za sva zvanična FIBA takmičenja.

Veoma mnogo energije i truda uložio je u približavanje američke i evropske košarke. Jasan pokazatelj uspeha i na tom planu bio je prvi otvoreni turnir 1987. godine u Milvokiju, na kome su učestvovali Milvoki Baksi, sovjetska reprezentacija i evropski klupski šampion Trejser iz Milana.

Godine 1980. postaje član Upravnog odbora Nejsmitove košarkaške Kuće slavnih, organizacije koja vrši izbor legendi na osnovu vrhunskih dostignuća, igračkih, trenerskih i funkcionerskih, za ulazak u tu instituciju.

Za vreme Olimpijskih igara u Seulu 1988. izabran je za člana MOK, na predlog tadašnjeg predsednika Huana Antonija Samarana. Takođe, imao je izuzetne zasluge za uključivanje američkih profesionalnih košarkaša iz NBA lige u svetska i olimpijska takmičenja, Stanković je u saradnji sa komesarom NBA lige, Dejvidom Šternom, prvi put realizovao dovođenje američkih profesionalaca na Olimpijske igre u Barseloni, 1992.godine. Kada su se američki profesionalci, predvođeni Majklom Džordanom, pojavili na OI u Barseloni, košarka je ušla u novu eru. Deset godina kasnije Stanković se povukao s mesta generalnog sekretara FIBA.

Stanković je, verovatno, svetski rekorder po broju počasnih funkcija i to u vrhunskim sportskim domaćim i međunarodnim organizacijama. Aktivno članstvo u MOK zamenio je počasnim, 2005. godine, u OKS je takođe bio počasni član i to s pravom glasa, bio je doživotni počasni generalni sekretar FIBA, počasni predsednik KSS i počasni član Skupštine matičnog OKK Beograda…

Koliki ugled je uživao na međunarodnom planu svedoče i lepe reči, koje su mu u prigodnim prilikama uputuli najpoznatiji funkcioneri iz sveta košarke i olimpizma. Bivši predsednici FIBA su sa ogromnim poštovanjem govorili o Stankoviću i njegovom radu, Džordž Kilijan ga je nazvao Gospodin Košarka, a Bob Elfinston je istakao:

„Košarka i FIBA su imale trojicu ljudi, najzaslužnijih za ovo što danas imamo, a to su njen izumitelj Džejms Nejsmit, prvi generalni sekretar FIBA Vilijam Džons i njegov naslednik Borislav Stanković„.

A na FIBA banketu 2002. godine, povodom Stankovićevog odlaska u penziju, tadašnji predsednik MOK, Žak Rog je naglasio da „olimpijski pokret ne bi dostigao današnji nivo da nije bilo ljudi poput Stankovića”. I legendarni komesar NBA lige, Dejvid Štern, na ulasku u FIBA kuću slavnih, u Ženevi 2016. godine, u svečanom govoru odao je priznanje Bori Stankoviću ovim rečima: „Dragi prijatelju, mnoge velike stvari smo uradili zajedno, ali niko nije toliko doprineo globalnom razvoju košarke kao što si ti.”

Pored revolucionarnog učinka u košarkaškom sportu Bora Stanković je imao veoma velik doprinos razvoju olimpijskog pokreta. Uvek je insistirao da se neko od mlađih snaga iz Srbije kandiduje za članstvo u MOK, isticao je da je „neophodan veliki rad za prodor u međunarodnu organizaciju, da je potrebno izvršiti sondažu terena za tako nešto“. Imao je zasluge i to što je Srbija 2007. godine bila domaćin Olimpijskih igara mladih, a 2009. i Univerzijade u Beogradu. Na stupcima „Sporta“ je u to vreme preneta i njegova mudra i krajnje iskrena izjava o nedosanjanom snu, organizaciji LetnjIih OI u Beogradu:

„Imamo novu zemlju, velike prohteve, a smanjenu teritoriju, sve to zahteva novo uređenje, kompletno izmenjen sistem rada. U ovom trenutku, sasvim je nerealno razmišljati o organizaciji OI u Beogradu. Veoma teško bi išla ta kampanja. Olimpijske igre su sve veće, a naša zemlja, kao što sam rekao, sve manja…“

Do kraja života ostao je veran košarci i posvećen napretku košarkaške organizacije u kojoj je potekao. Kao počasni predsednik KSS učestvovao je u donošenju nekih vitalnih odluka za srpsku košarku u prethodnoj deceniji.

Dostojanstveno je trpeo i neke teške momente i nečije nepoštovanje, ali na sebi svojstven način našao bi kompromis, odmereno i kulturno rešavao poneku, sporadičnu neprijatnu situaciju.

Splet okolnosti, pandemija korone je učinila da košarkaški svet nije imao priliku da se oprosti od takve legende, a Stankovićev hroničar i biograf, novinar „Politike“, Aleksandar Miletić, u izjavi za Tanjug izneo je zanimljivo i prikladno zapažanje.

“Siguran sam da će i domaća i svetska košarkaška organizacija to uraditi na pravi način kada se stvore uslovi. Da je održana javna sahrana, mislim da bi to bio najveći skup stranih delegacija u našoj zemlji posle smrti Josipa Broza Tita. Događaće se stvari zbog kojih ćemo tek videti ko je bio Bora Stanković. U Kini već godinama postoji „Kup Bore Stankovića“ i kada jedna takva zemlja nazove nešto po Bori, onda to dovoljno govori. Ne znam koliko stranaca u nekoj zemlji ima takav tretman kao što je on imao. Malo je zemalja u kojima nije bio i u kojima nije ostavio trag u sportu. To je velika istina, kao što je istina i da je imao i neprijatelja, ali kada ste tako veliki čovek i kada vučete velike poteze, ne možete da očekujete da svi budu na vašoj talasnoj dužini”, rekao je Miletić.

Ceo svet ga je oslovljavao sa gospodine, ekselencijo, uz nazive raznih funkcija koje je obavljao, a igrači, igračice, saradnici, prijatelji i mnogi novinari sa prostora bivše SFRJ i iz Srbije imali su privilegiju da ga zovu, prisno i jednostvano – čika Bora! Nikakve nadmenosti ni funkcionerske oholosti nije bilo kod njega, samo toplina, razumevanje i gospodstvo. Širio je znanje, dobre vibracije i ljubav na sedam svetskih jezika, na srpskom, ruskom, engleskom, francuskom, italijanskom, španskom i nemačkom. Zato ljubitelji košarke i svi drugi njegovi poštovaoci u Srbiji s pravom kažu: Borislav Bora Stanković, svetski a naš!

Ostavio je kraljici igara i njenim sledbenicima bogatu zaostavštinu u amanet i ljudsku i sportsku obavezu da se lepa tradicija poštuje i nastavi, a neke ideje i nedovršena dela realizuju.

Grandiozna figura poput Borislava Stankovića se, zasigurno, neće ponoviti, ali trebalo bi da njegova ličnost ostane svetao primer novim generacijama sportista, a posebno budućim sportskim radnicima.

Autor: I.S.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име