Avgust je mesec koji i dan danas najviše volim. Dok smo bili klinci, jedva smo čekali da prođe žetva, a kada dođe kraj kolonama traktora koje su nekad umele biti duge i po nekoliko kilometara u sezoni vršaja pšenice – idemo na more.

To nije bio odlazak na more kao sada, 7 – 10 dana. Bez 20 dana soljenja u plavom Jadranu nismo kretali. Do ratnih godina uglavnom smo letovali na Makarskoj rivijeri, u Istri i Konavlama. Nisam ni znao kako izgleda more  u Crnoj Gori.

Sećam se da sam na moru i prohodao. Često smo išli u Podacu, koja se nalazi na sredini puta između Ploča i Makarske, gde su tetka, ugledna bankarka tadašnje Beobanke i teča general u penziji imali kuću. 

No te 1984-te ( Orvelove🤣 ) dosadila Podaca, Živogošće, Makarska, pa krenusmo nešto južnije, put Konavla. Sećam se da smo išli preko Kladnja i Olova za Sarajevo. U Olovu mi zauvek ostade usađena čuvena mesnica „Jagnje“. Kad kažem čuvena, kako i nije kada je na reklamnom panou iste bio nacrtan lik krave. Obavezno se overavala Baščaršija, roditelji po desetku, burazer i ja po peticu. Pamtio sam tu kultnu ćevabdžinicu po legendi Sarajeva, fudbaleru Asimu Ferhatoviću-Haseu. Tek mnogo godina kasnije sam skužio da nije on  bio vlasnik ćevabdžinice „Kod Ferhatovića“. 

  I pored toga što smo brat i ja jedva čekali da stignemo na more, ćale je drugačije sve organizovao, ali ipak nije bio ni blizu kao Dragoljub Ljubin, koji je u svakom mestu bivše Juge imao ponekog prijatelja i svuda se zaustavljao. Bogu hvala što ne beše tata kao Dragoljub.  Sledeća stanica bila nam je podno planine Zelengora, u nacionalnom parku „Sutjeska“, na Tjentištu. Oko nas razapeto na stotine šatora, ne može šivatka da padne na travu od gužve. Tu su Nemci, Čehoslovaci, Mađari, Poljaci i naravno raja iz Bosne.Plan je bio da prenoćimo na Tjentištu i sutra da se spustimo u Konavle, krajnji cilj Cavtat. Taman što smo razapeli naš šator, krenusmo da se prošetamo do spomenika u Dolini heroja ( spomenik je rad našeg čuvenog vajara Miodraga Živkovića 1974. god. ). Na pola puta ka spomeniku, iz one gužve doziva neko ćaleta. On se okrete, kad videh sedog dekicu, koji je svakodnevno sedeo u nekadašnjoj bašti bifea Invalida rada u Bogatiću, pored Borova, a nešto kasnije i u kafe baru AS, kod Žije Turčina. Taj sedi dekica bio je najpoznatiji mačvanski svetski putnik tog doba, Jeremija Grušanović – Rema. Pozdravi se deda Rema sa nama i reče da nije sam na Tjentištu,već  da je zajedno došao sa svojim prijateljem, najčuvenijim umetnikom Mačve, u svetu priznatim slikarem Milićem Stankovićem, što se predstavlja kao MIlić od Mačve. Trebam napomenuti da mi je deda Rema bio posebno zanimljiv jer je duvan pušio „na lulu“, kao tada moj omiljeni crtani lik Popaj. Vratili smo se do našeg šatora buraz, ćale, deda Rema i ja, a Milić je došao nakon desetak minuta. Odmah su tu započeli priču, kojoj kraja izgleda nije bilo do kasno u noć. Nakon večere koju je kao i uvek majka ukusno spremila zaspao sam, pa se ne sećam više dešavanja sa Tjentišta. 

Spomenik na Tjentištu

Rano ujutro krenusmo za Cavtat. Čim smo izašli na Jadransku magistralu u Mlini, ja sam hteo u more, ali, želje su jedno…Ubrzo stigosmo u Cavtat. Od tada ovo predivno mesto u kojem i Karađorđevići imaju svoje zdanje i vinograde ostade jedno od posebnih u mom srcu, a da nisam znao da objasnim zbog čega.

Tek dvadesetak godina kasnije sam shvatio zašto je posebno.


Pa da krenemo…..


Na krajnjem jugu hrvatske obale u brdovitim Konavlima čekao me je Civitas vetus – Cavtat/ ili Epidaurus/. Prostire se na dva poluostrva, okupan suncem, a prepun borove šumice, sa ne baš nekom plažom, ali dugim divnim šetalištem uz more. Nekako aristokratski. Zovu ga Sent Trope. . Neće vam biti čudni lijanderi, pomorandže, ruzmarin, agave, mačke po kamenim stepenicama, jer sve to možete videti u bilo kom primorskom gradiću. Biće vam specifičan miris, vetar, govor, more jedne jedinstvene boje..a meni i jedna suza u oku..nakon toliko godina. „Kako je dobro videti te opet , staviti ruke na tvoja ramena“. 

Cavtat nije mesto ludih noćnih provoda niti burnih letnjih zabava. Nudi sportove na vodi, par kafića na rivi ( najlepše mi je što se kafa pije isključivo u kafiću sa prijateljima a ujutru i kolač ili kroasan ili krofna) uz tek donete novine. Grad je mali. Jedna ulica uz rivu, kola tuda ne prolaze, razuđeni grad sa strane koja ide ka hotelima i novim naseljima. Sa jednom samoposlugom i jednom malom pijacom, koja miriše na smokve i masline.

U Atlasovoj poslovnici nema potrebe da govorite engleski jezik,  a u prodavnici slobodno zatražite hleb, ili u kafiću kafu, nećete imati neprijatnosti, jer je poznato da su Srbi ovde uvek bili dobrodošli, a i tzv. „povijest“ Cavtata deo je naše istorije. Najlepše domaće paštete na jadranu možete pojesti baš u Cavtatu, a svetski časopis Lonely Planet preporučuje čak nekoliko restorana za posetiti. Neverovatno. 

Ako imate dozvolu za plovilo možete ga rentati, pa obići prelepa ostrva Koločep, Lopud, Šipan i Lokrum. Verujte, u ovom posebnom mestu na plavom Jadranu osećaćete se čarobno. Takve prijatne mirise borova niste osetili nigde ranije. Cavtat je jedno od onih  primorskih mesta s najstarijom turističkom, ali i modernom urbanom tradicijom. Rađali su se tu i umirali  velikani, život su skončavali izbegli ruski admirali, tu se živelo, pisalo i slikalo. Iz Cavtata se na more i na škole odlazilo, ovo je jedan od slavnih pomorskih i kapetanskih gradića. 

Danas je Cavtat gradić s popriličnim brojem stalno naseljenih stranaca, tako da ih u mom omiljenom baru Ankori slušam kako čavrljaju o svojim londonima i o tome jesu li otkazani svi letovi za Singapur.

Milo mi je doći u Ankoru, naručiti Frankovu kaficu, lako uspostaviti komunikaciju sa ljudima sa susednih stolova, uglavnom strancima. Najviše ima Engleza, Rusa, Ukrajinaca, Nemaca i domaćih Hrvata, uglavnom mladih osoba.

Cavtat je posle portugalske Brage i večnog grada Rima treća najbolja destinacija u Evropi, u izboru EBD-a (European Best Destinations). Ovaj prelepi gradić važi i za najbezbedniji na Starom kontinentu.

Sve preporuke za Cavtat. Njemu se vraćam i kad mi nije usput.

Autor: Žika Šumenko

Foto: Žika Šumenko/ Printscreen/Instagram

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име