U sredu uveče jedna neumoljiva Novinarka je objavila malo obaveštenje na sajtu lista Vreme. Nakon pola sata svi su znali da će u četvrtak izaći priča o zaveri ćutanja na seksualno uznemiravanje i seksualno nasilje koje se godinama dešavalo u Istraživačkoj stanici Petnica. U iznajmljenim stanovima, po devojačkim sobama, kuhinjama, hotelskim smeštajima, autobuskim stanicama i po redakcijama, na stotine novinarki, ali i žena koje se ne bave novinarstvom, prestalo je da diše, čini se, na nekoliko sati. Iste žene nisu disale ni kada su ugledale naslovnu stranu Blica koja je obelodanila ispovest Milene Radulović, ni kada je Danijela Štajnfeld rešila da progovori, kao i svaki drugi put.

Sve misli su u sredu bile uz Jovanu Gligorijević i hrabre Petničarke.

Naravno da sam jedna od njih. Znam tačno gde sam se nalazila kada je svaka od velikih priča o nasilju izašla u javnost. Često sam bila na ivici suza zbog brzine kojom su stvari počele da dolaze na svoje i ženskog osnaživanja čija sam savremenica. Žene moje generacije kao deca su sa svih strana hipnostisane idealom potlačenosti. U moru stereotipa, na televiziji i oko nas je i tada bilo i hrabrih žena koje su govorile o feminizmu, ali su uglavnom nailazile na salve najružnijih uvreda. Zasipane su mačo propagandom koja je imala jedan cilj – da ubedi sve da je biti feministkinja sramota. „Žena koja se buni isfrustrirana“. Sa ove distance čini se da su ulagani veliki napori da izrastemo u one koje će verovati da možeš biti super žena samo ako se ponašaš onako kako najgnusniji, najbezobrazniji i najbučniji oko nas misle da žena treba da se ponaša.

No, hrabre žene se nisu povlačile, makar uništile želudac od stresova, što mnoge jesu, i makar im pola ratoborne države pretilo silovanjem i bolnom smrću, kao što i jeste. Mi smo tada bile devojčurci i snagu su dobijale od nas kojima su želele da ostave bolji svet. Verovatno smo već tada sve znale da ne rastemo u generaciju žena koja će ćutati.

Ideja o borbi za poštovanje žrtava nasilja i osudu nasilnika u Srbiji, u kojoj su najglasnije medije zauzdali nasilni muškarci, često je delovala sizifovski. Kako osuditi za nemoral nekoga ko se nemoralom ponosi? Šta god radile, tabloidi su sve agresivnije zarađivali od svake silovane i ubijene žene iznošenjem nedopustivih detalja. Gnusni portparoli nasilnika u političkim redovima držali su sve otrovnije govore i zagađivali javni prostor. Rijaliti programi počeli su da podstiču seksualno nasilje i emituju ga u programu kao zabavu. Uprkos svemu, ispostavilo se da je borba žena verovatno smislenija od bilo čega što se dogodilo na ovim prostorima u poslednjih pedeset godina.

Naviknute na napade, za svaku najavu ispovesti u medijima žene širom Srbije zadržavale su dah, kao da jedna od nas ulazi u ring sa zverima. Najzad, priča o Petničarkama nas je sve uverila da je vreme za strah tog tipa prošlo – nas koje stojimo zajedno sada je već previše.

U Srbiji se konačno dogodilo da odgovorni za zataškavanje seksualnog uznemiravanja i nasilja nisu optuživali žrtve za lažne prijave već i sami rekli da im veruju. To je ogroman korak. Ako se stvari sagledaju sa distance, jasno je da smo kao društvo napredovali jedno 30 godina na polju rodne ravnopravnosti, iako je pred nama još uvek ogroman put.

Milom ili silom, brdoviti Balkan je pokazao da i te kako može da se edukuje o prirodi seksualne traume kad hoće. Neki mediji su pod priskom negodovanja javnosti već počeli da sklanjaju stereotipne naslove o nasilju. Čovek koji je tukao ženu na Adi je uhapšen sutradan, jer su ga ljudi snimili i izvršili pritisak na institucije da urade svoj posao. Niko nije postavio pitanje „Šta je ona uradila pa je dobila batine?“, kao što bi bio slučaj da se isti snimak pojavio pre 10 godina. Prerasli smo ta pitanja, konačno.

Svaka od žena koje su progovorile je osnažila na stotine drugih da ustanu i da budu tu jedna za drugu. Svaka od ovih priča je na videlo isterala i gomilu sitnih zlikovaca koji su nesvesni istorijskog trenutka rešili da odreaguju kao da je 1997. godina, pa su išli po televizijima braneći nasilnike i silovatelje. Mnogi od njih i dalje ne shvataju da će ih se unuci stideti.

Sve je manje dežurnih šaljivdžija na račun nečije traume, sve manje onih kojima „nešto nije jasno“ , ali i onih kojima se „kod žrtve nešto ne dopada“. A žene… Nas je sve manje briga šta će zatucani ili zlonamerni reći o nama. Gledaju nas devojčice, njima dugujemo da nastavimo. Dišemo bolje nego ikad, jer znamo da su nasilnici ti koji se sada plaše. Znaju da sledeća priča dolazi. A da dolazi i ona posle nje…

Autor: M.N.

Izvor: nova.rs

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име