Home Projekti Bogatić Milenin život u stihu

Milenin život u stihu

0
Milenin život u stihu

Dok lagano ide u susret Novoj godini i tridesettrećoj godišnjici ljubavi sa suprugom Draganom, koju je baš na dočeku 1989. godine doživela na prvi pogled, Milena Ćirović sa setom u glasu priča kako je sve ambicije ostavila po strani i posvetila se porodici. Iako ponekad žali što nije ostvarla neke devojačke snove, kad vidi svoje sinove, koji su momci za primer, shvata da je dobro odredila prioritete, jer za njenu drugu ljubav, pisanje poezije, nikada nije kasno. Zato sada ne propušta priliku da u stihovima zabelezi svaki nalet emocija.
Milena je rođena Mačvanka, ali je ljubav svog života pronašla u Dragačevu. Zbog suprugovog poslovnog angažmana u Livnici u Guči, dve godine su živeli u Viči, selu nadomak prestonice trube.
Te Godine 1997. su, zbog boljih uslova za život i školovanje dece, odlučili da ruralnu sredinu zamene životom u Bogatiću, i već krajem iste godine počela je da radi kao zapisničar u Opštinskom sudu u Bogatiću. Vrlo brzo se uklopila u novu radnu sredinu, koja joj je kasnije poslužila kao inspiracija za pisanje priča iz sudnice u istoimenoj rubrici književnog časopisa „Suština poetike“, koji uređuje Anđelko Zablaćanski, pesnik iz Glušaca.
„Studirala sam nemački jezik i književnost na Fililoškom fakultetu u Beogradu. Dve godine sam davala godinu za godinom, svi su verovali da ću u roku završiti, ali ljubavi sam dala prednost. Upoznala sam Dragana pred kraj prve godine, a onda odlučila da radikalno promenim život. Mislila sam da ću, kada deca malo ojačaju, uspeti da se vratim školovanju, probala jesam, ali nije se dalo“, započinje životnu priču gospođa Milena, za koju brojni poznanici imaju samo reči hvale.
Njoj je ostao žal za diplomom, ali zato su njen najveći uspeh dva akademska građanina, sinovi Nikola i Dušan, koji su završili Muzičku akademiju. Kao i svaka majka priželjkuje da bude blizu svoje dece, a sada shvata da su šanse za to male, jer im je, s obzirom na struku, teško naći posao u okolini. Nikola je pijanista i trenutno živi u Apatinu, Dušan svira klarinet, a snaha* Kristina je završila violinu. Ako se nešto brzo ne preduzme na polju kulture u Bogatiću, moraće da se pomiri sa tim da će naslednike viđati ponekim vikendima i praznicima, a ova varoš će ostati bez mladih ljudi koji bi svojim primerom trebali biti uzor generacijama koje tek stasavaju. Ipak, optimista je i veruje da će doći bolji dani. Kad emocije progovore, nastaju zapisi duše poput pesama „Izdanak“, „Potomak“, „Rađanje“.
„Ne mogu da pišem bez inspiracije. Ne pripadam tzv. tehničarima, koji poštuju samo formu ili zadaju sebi temu i na takav način stvaraju poeziju. Potreban mi je, da tako kažem, trenutak nadahnuća. To je tren koji brzo prođe ako se odmah ne iskoristi. Emocije su čudo. Ne mogu da sednem i kažem sebi da ću sad da pišem. Inspiracija i osećanja ne biraju ni mesto, ni vreme. Dešavalo se da na sudjenju napišem sonet, a na pozivu za sudjenje stih.“, govori u dahu Milena.
Zato, kaže ona, nekada prođe i po nekoliko meseci da ne napiše ništa. Pisala je i dok je bila devojka, ali su životne okolnosti opteretile njenu inspiraciju i tek sada, nakon toliko godina, odlučila je da tastatru, kojom vešto barata, iskoristi u lepše svrhe – za pisanje stihova. Piše ona o najrazličitijim vrstama ljubavi, misaone, idilične, o veri…o svemu što je u datom trenutku inspiriše.
Pre sedam godina postala je član hora „Mačvanski“ i od tada postepeno i nenametljivo, kao i sama što je, izlazi u javnost i njena poezija. Velika podrška su joj bili i ostali njegovi članovi i entuzijasti tog novog umetničkog stvaralaštva u Bogatiću.

Pre pet godina objavila je svoju prvu zbirku pesama „Tajna osećanja“, u kojoj je sa čitaocima i ljubiteljima poezije podelila svoja najtananija osećanja. Zato svi koji su pročitali njene pesme, svedoče da su ih doživeli duboko emotivno. Pesme su joj objavljene u književnim časopisima „Trag“, „Letopis Matice srpske“, „Sizif“, „Suština poetike“, „Bdenje“, neke su joj prevedene na ruski jezik od strane ruskog pesnika Aleksandra Babošina, koji je urednik tamošnjeg književnog časopisa „Nov pogled“. Često se odaziva na pozive da bude gost pesničkih večeri širom Srbije, najčešće u Beogradu.


„Odavno nisam ništa objavila. Sada je pravo vreme da one koji veruju u mene obradujem novom knjigom. Trenutno radim na novoj zbirci i pažljivo biram pesme koje će se u njoj naći. Naslov je dat, ali neka iznenadjenje bude potpuno kada se desi promocija.“
Časopis za prevodnu književnost „Mostovi“, čiji je izdavač Udruženje književnih prevodilaca Srbije, objavio je njene prevode Geteovih pesama, a uskoro bi u istom časopisu trebalo da se nađe poezija Hesea. I sama je svesna koliko se teško probila iz provincije bez uticajne podrške, iako je kvalitet garancija. Ali, daje sve od sebe, trudi se koliko god je u njenoj moći i oslanja se na onu najbitniju podršku koju ima – podršku složne porodice i prijatelja koji vrednuju ono što ona radi. Nikada nije poželela da svoje poznavanje nemačkog jezika iskoristi kao prednost za odlazak u inostranstvo, jer je Mačva njen dom.
„Ne bih volela da bilo koga zaboravim, uz već pomenutog pesnika Anđelka Zablaćanskog, sa kojim sam saradjivala, tri godine bila saradnik u njegovom časopisu „Suština poetike“, mogu da kažem da čitajući poeziju i savremenih pesnika, svako od njih je doprineo gradjenju moje lične i ne slične, već kako čitaoci kažu, prepoznatljive poezije. U moru divnih ljudi moram da pomenem i Branku Todorović iz Šapca, koja je bila urednik ovogodišnjeg jubilarnog zbornika „Sunčeve seobe“, na čiji sam poziv poslala jednu pesmu, a ona je, bez mog znanja, po sopstvenom izboru objavila još jednu, u želji da me obraduje. I verujte, zaista jeste. To je kolegijalnost koja mnogo znači u svetu umetnosti“, kaže Milena vrlo emotivno, nadajući se da će jednog dana i stihovima dočarati zahvalnost prijateljima koji su joj pružili šansu.
Ko zna, možda jednog dana Milenine pesme neko u Nemačkoj bude prevodio sa srpskog na nemački, a do tada ona nastavlja da piše poeziju. Ovom prilikom, svojim sugrađanima poklanja dve kratke pesme, za koje se nada da će probuditi najlepše u njima-Ljubav, i kako kaže, u duhu predstojećih praznika SVEST.

SVEST
Ne zaboravimo da smo
prolazna čestica praha,
zasejana semenkom ljubavi,
proklijala u toploj leji bola.

Neka nas krst u troprstu čuva
od varvarskih zlodela,
i grahost tuđinca ne uzavri
krvcu koju molitvom kadimo.

ODA TVOM IMENU
Ime ti na vrh mojih usana
treperi ko najživlja beseda.
U predgrađu razuma raspusna
misao leti, u tebe gleda.

Čuh odu sa hiljadu radosti.
Čuvstvo da sam ti svemu naredna,
razgoliti tajnu do nagosti,

da moja duša tvoje je žedna.


Iako živi u ravnici, voli planine i uvek teži ka vrhovima. Izazov joj je i da ih osvaja, u svakom smislu. Zato u slobodno vreme planinari, a u istraživanju sopstvenih mogućnosti osvojila je Rtanj, sa preko 1.500 metara nadmorske visine. Nebo je njena granica.

Projekat sufinansiran iz budžeta opštine Bogatić. Stavovi izneti u podržanom medijskom sadržaju nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva

Autor: Redakcija MZR

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here