Dok trče trku sa ciljem da postanu lideri u proizvodnji litijuma, u zemljama raste i napetost zbog pitanja da li je ova sirovina zaista zelena.

Šta je zajedničko uspavanom vulkanu u Nevadi i dolini reke Jadar kod Loznice? Na kojoj adresi leže nade i američke i srpske vlade? Koja to muka muči i pleme Indijanaca na zapadu SAD i meštane sela Draginac, Nedeljica, Slatina, Brezjak? Litijum. Za jedne belo zlato, za druge ekološka zabluda.

.

Litijumska groznica ne trese samo Srbiju i Ameriku već i Kinu i Evropu. Svako trči svoju trku sa istim ciljem – da postane lider u proizvodnji ove sirovine i otvori bar fabrike za proizvodnju baterija, ako ne i električnih automobila. Međutim, u mnogim zemljama zajedno sa ciljevima raste i napetost – Da li je proizvodnja litijuma baš tako zelena?

– Litijum trenutno ima široku primenu, ali ga odlikuje niz problema kao što je zapaljivost, osetljivost kontrolnog algoritma, problemi pri transportu… Najveći problem jeste procedura proizvodnje koja sadrži niz materijala čije dobijanje zahteva veću količinu električne energije, poput kobalta, što dovodi do ukupno velikog uticaja na životnu sredinu – objasnio je za „Politiku” Aleksandar Milić, asistent na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu.

Širom sveta različite rudarske kompanije različito pristupaju vađenju ove sirovine. One koji žive u mestima na kojima je planiran površinski kop brine da će ostati bez vode, da će doći do zagađenja podzemnih voda, stvaranja ogromne količine opasnog, tačnije radioaktivnog otpada, ugrožavanje biljaka i životinja…

Ova pitanja brinu i meštane naselja kod Loznice i ne umiruju ih obećanja rudarske kompanije „Rio Tinto” da će njihov rudnik biti podzemni i tako manje destruktivan. Sličnim rečima i američke rudarske korporacije pokušavaju da umire tamošnje stanovništvo. Ali, u SAD alternativa je i izvlačenje litijuma iz slane vode, tačnije iz kalifornijskog jezera Saltonsko more.

I ponašanje investitora slično je i tamo i ovde – u žurbi su da dobiju dozvole za nove rudnike kako bi počeli s proizvodnjom i tako osigurali ugovore s fabrikama baterija i automobila. A analitičari podgrevaju nervozu s procenama da će se potražnja za litijumom povećati i – povećavati.

Samo u prva tri meseca ove godine američki rudari litijuma prikupili su s Volstrita skoro 3,5 milijardi dolara. Čak sedam puta više nego u prethodnih 36 meseci, pokazuju podaci B­lu­mb­erga, i nagoveštaju dalji lud rast.

Ove podatke zadovoljno posmatraju i domaći i strani političari i, čini se, ne brine ih mnogo sumorna prognoza stručnjaka o posledicama po životnu sredinu. Ministarka energetike Zorana Mihajlović procenila je da je vrednost nalazišta jadarita 56 milijardi dolara i nazvala to „zelenim vozom” koji treba Srbiju da odveze u budućnost. Istu budućnost svojoj zemlji predviđa i sekretarka za energetiku Džozefa Bajdena, Dženifer Grenholm, koja je, najavljujući u martu grantove za povećanje proizvodnje ključnih minerala, kazala: „Ovo je trka za budućnost u kojoj će Amerika pobediti.”

Da li je litijum zaista belo zlato?

– Sada jeste, a da li će biti u budućnosti, to ne možemo da garantujemo na bazi razvoja tehnologija u prethodnih 30 godina. Postoje kako startapovi, tako i ozbiljne svetske kompanije koje ulažu velike svote novca u razvoj alternativa litijumu. Glavni cilj je spustiti vreme punjenja koje trenutno, superbrzim punjačima, traje ispod 30 minuta s litijumskim ćelijama – dodaje Milić.

Zabrinuti tonovi stižu od onih koji imaju potencijal da diktiraju uslove proizvodnje litijuma – od proizvođača automobila.

– Zaista želimo da primoramo industrije od kojih kupujemo materijale da se pobrinu da ih proizvode na odgovoran način. Kupovaćemo mnogo i imamo značajnu moć da snažno iskoristimo tu situaciju. I to nameravamo da uradimo – rekla je za „Njujork tajms” Sju Sloter, „Fordova” direktorka nabavke za održivost lanca snabdevanja.

Inače, cele ove priče možda ne bi bilo da švedski naučnik Johan Arfvedson nije otkrio litijum 1817. godine primećujući nešto nepoznato u mineralima petalitu  i spodumenu.

Prva komercijalna proizvodnja litijuma počela je 1923. u jednoj nemačkoj kompaniji gde se dobijao pomoću elektrolize istopljene smese litijum i kalijum hlorida. Sve do kraja Drugog svetskog rata korišćen je kao sredstvo za podmazivanje i u industriji stak­la. 

Osim klasičnih rudarskih izvora, jeftinije dobijanje litijuma je moguće i iz slanih voda, kažu naučnici. Danas se litijum koristi u velikim količinama za proizvodnju baterija, u građevinarstvu, za organske sinteze u farmaciji i argohemijskoj industriji. Od 2007. najvažniji segment upotrebe litijuma su baterije i akumulatori…

Autor: Višnja Aranđelović

Izvor: politika.rs

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име