Ne samo da je iza nje ostala predivna vinarija već je, zahvaljujući njenoj udaji za kralja Aleksandra, i Banat ostao u Srbiji, te više nije postojala bojazan da će Rumunija i Kraljevina SHS zaratiti oko teritorije.

U dolini Tikveškog vinogorja, osluškujući u daljini žuborenje Vardara, Crne Trave i Bošove reke, razmišljam o rodnoj grudi, Banatu i vojvođanskoj ravnici, bogatoj prostranim poljima, ozelenelim žitaricama i ponekim vinogradom.

Ovaj predeo Emateje, Homerove zemlje ispupčenih brdašaca sa zasađenim lozama od Tanušine do Vranca – prototip je prirodne lepote i harmonije. Listovi loze svojim šumom pozdravljaju svakog putnika, podsećajući ga na neki lep trenutak uz čašu vina, ma gde da se dogodio. Kažu da je u njemu istina, ali u vinu je i mnogo više – i sreća, i tuga, i strast, i patnja. Uz njega se opuštamo, uz njega se veselimo, nekada pak patimo; takođe, njime se pričešćujemo.

Božji dar

Ne zna se pouzdano kada je vino nastalo, bar ja nisam pronašao takav podatak, ali je sasvim sigurno da ovo piće važi za Božji dar. Reč „vino” potiče još iz sanskrita, a njeno značenje je – prijatelj. Da, to je jedino piće koje ima svoj biološki, a ne industrijski bioritam. Rađa se i umire, kao i čovek. Ima životni vek baš onoliko koliko ga negujete. Kao i čovek. Sunce mu je izvor života, a plod loze, od koga se pravi ova bogata tečnost (dovoljno je da grozd zgnječite rukom), postaje lek duši i srcu, duhu i telu. U danima najvećih hrišćanskih praznika, Božića i Uskrsa, posle velikog posta, na jutrenju se pričešćujemo vinom (Hristovom krvlju), kroz koje osećamo produhovljenje i čistotu.

Putujući po makedonskoj zemlji, koja se, iz političkih razloga, od pre tri godine zove Republika Severna Makedonija, stigao sam do Demir Kapije, mesta koje je bilo domaćin raznim carevima, kraljevima, vladarima, predsednicima, ambasadorima, kompozitorima, od Aleksandra Makedonskog, cara Dušana, Julija Cezara, Oktavijana, Kleopatre, kralja Aleksandra, članova predsedništva SFRJ, Lazara Mojsova i Vasila Tupurkovskog. Svi oni su za sobom ostavili neku anegdotu.

Međutim, priča koja se izdvaja vezuje se za jugoslovensku kraljicu Mariju Karađorđević. Zahvaljujući njoj, stvoreno je jedno od najlepših mesta za dijalog i jačanje prijateljstava i ljubavi. Naime, supruga kralja Aleksandra Karađorđevića Ujedinitelja, na dar svoga oca, kralja Rumunije Ferdinanda, dobila je novac da na zemljištu u Demir Kapiji izgradili predivnu vinariju. Ne samo da je iza nje ostala predivna vinarija već je, zahvaljujući njoj, zapravo njenoj udaji za kralja Aleksandra, i Banat ostao u Srbiji, te više nije postojala bojazan da će Rumunija i Kraljevina SHS zaratiti za teritoriju.

Nakon Versajske konferencije, 1922. godine, princeza Marija udaje se za kralja Aleksandra, te Srbija u okviru Kraljevine Jugoslavije, nakon 19 godina, dobija svoju kraljicu. Imala je 22 godine. Želela je svoju vinariju. Najveći stručnjaci Austrije i Francuske, po nalogu kralja Aleksandra, istražili su teren od Triglava do Đevđelije i izabrali Demir Kapiju kao najlepše područje u Tikveškom regionu za gajenje loze, sa najviše sunčanih dana i ružom vetrova. Kralj Aleksandar kupuje zemljište od vlasnika iz Turske, i tu kralj Aleksandar svojoj kraljici izgrađuje jednu od najlepših vinarija tog, a možemo reći i sadašnjeg vremena.

Vinarija je od tada pa do danas promenila više vlasnika – kraljica Marija, zatim država NR Jugoslavija, pa nekoliko privatnika iz Severne Makedonije, a poslednji u nizu je Grk Aleksandar Manasidis. Aleksandar govori tečno slovenske jezike, studirao je u Poljskoj, a ono što je zaista interesantno – sedeo je u klupi sa sinovcem Franca Kafke. Takođe, ono što izdvaja ovog Solunca jeste njegovo odlično poznavanje srpskog jezika (supruga mu je iz Vrbasa), pa je upravo on prevodio i razgovor između Miloševića i Micotakisa, kada se razgovaralo o Makedoniji i njenom teritorijalnom značaju za Grčku i Srbiju, u Solunu. No, na pitanje da nam nešto ispriča iz tog razgovora, usledio je samo kratak i simpatičan osmeh, čime nam je poručio da još uvek nije vreme da se o tome govori.

Naš dijalog spontano se razvija. Naravno, uz vino, tačnije – uz razna vina koja nastaju pod ovim suncem. Ova dubokocrvena tečnost njiše se u širokim belim čašama, ostavljajući za sobom miris koji podseća na najlepši seoski cvet. Rustični ambijent prepun je gostiju.

„Ma kakvo ime dali ruži, ona će uvek isto mirisati”, rekao je Šekspir. Tako je i sa vinom.

„Svaki dobronamernik koji svrati na putu do Grčke ili na povratku kući dobiće najbolju čašu vina, iz koje će proraditi čulo ljudskog bića. Rodiće se sigurno inspiracija da se prema nekome ili nečemu ostvari ljubav i delom”, naglašava naš domaćin. Saznajem, još jednom, da moje prezime u prevodu sa arapskog znači „soko”, a soko je, zapravo, čuvar vinove loze. Konstatujemo da je janičar Mehmed-paša Sokolović zapravo bio Mehmed-paša Šahin.

Predanje kaže da je i Aleksandar Veliki pio vino s ovih prostora

U gostima vinarije je i najpoznatiji makedonski kompozitor Grigor Koprov. Njegova virtuoznost dala je umetnički kvalitet prekrasnom vokalu svetskog nivoa – Tošetu Proeskom. O njemu se sa posebnim pijetetom govori na svakom mestu u Makedoniji, pa tako i u Vinariji „Kraljica Marija”. U kraljevskoj vinariji i Proeski se kraljevski poštuje.

Vino nas vraća i u period socijalističke Jugoslavije. O tom vremenu razgovaramo sa kustosom Muzeja vina u Demir Kapiji, Zvonimirom Budimirovićem, koji nam naglašava du su u ovu vinariju dolazili svi poznati političari Makedonije i Jugoslavije. Među njima je bio i Lazar Mojsov, nekadašnji ministar inostranih poslova SFRJ, predsednik Generalne skupštine UN i član predsedništva SFRJ. Čak je i Staljin saznao za ovaj kraj. Naime, dok je Lazar Mojsov bio Titov ambasador u Moskvi, prijatelji iz okoline Negotina na Vardaru i iz Demir Kapije, pisali su pismo svom drugu iz detinjstva. To pismo je došlo do Staljina na kontrolu, koji je potom pozvao Mojsova na razgovor. Preplašen, ne znajući o čemu se radi, strahovao je da ne izgubi glavu. Staljin, onako hladan – opisivao je Mojsov svojim prijateljima u Vili „Marija” – upitao ga je koji su mu ovi kao Germes, Figaro i Cipuš. Pomislio je da možda Staljin misli da je u pitanju neka šifra. Mojsov mu je odgovorio da su to njegovi drugovi sa kojima je odrastao. A Staljin ga je upitao: „Pa što im ne dadoste makedonska imena nego nekakva grčka?” Staljin je omekšao, a Mojsov izbegao egzekuciju, a Germesov sin je bio jedan od najpoznatijih enologa koji je radio u Bovinu i Stobi.

Ovde su mnoge istine uz vino ispričane, ali nikada, nažalost, nisu zapisane. Ovde se često izgovara i francuska poslovica: „Dan bez vina je kao dan bez sunca.” Možda i nije slučajno što je imperator Oktavijan prve loze za Francusku odneo sa makedonskog područja, te kasnije monah Perinjon, iz oblasti Šampanj, pijući svoje šampanjsko vino, uzvikivao: „Ljudi, pijem zvezde!”; i tako danas pijemo najpoznatiji šampanjac – „dom perinjon”.

Kraljica Marija, supruga kralja Aleksandra Karađorđevića, dobila je na dar zemljište u Demir Kapiji

Vinska tradicija

U dvorištu Vinarije „Marija” mogu se videti i onovremenske mašine za proizvodnju vina. No, ona danas raspolaže najsavremenijom opremom za njegovu proizvodnju. Podrumi vina datiraju iz vremena kraljice. Čuvaju se i kuršumi u buradima, koji su ostali od fašističke čizme za vreme Drugog svetskog rata. Dvorištem šetaju pelivani i domaće životinje, a u gradu se pamti dobročinstvo kralja Aleksandra, koji je nakon zemljotresa 1931. u Demir Kapiji izgradio nove kuće meštanima i u ono vreme izgradio vodovodnu i kanalizacionu mrežu i ulično rasvetljenje. Pre nego što nastavi put, svaki gost može nakon degustacije da odmori u predivnim apartmanima u „Kraljici Mariji”.

Još jedna zanimljivost koju ne bismo smeli propustiti jeste priča da je Aleksandar Makedonski, na ovim prostorima pio i po sedam litara vina iz životinjskog roga kao vinskog suda. To je zapravo bio običaj da se dokažu snaga i izdržljivost. Vinsku tradiciju poštovao je i vladar ovih prostora i tvorac zakonika – car Dušan, čija je vinarija u blizini Prizrena imala i vinovod.

Božanska kapljica vina povezuje prošle i sadašnje naraštaje, stvara inspiraciju za ljubav, hedonizam i uzvišenost. Na svakoj je trpezi i naš pratilac u svakoj prilici.

Lipicaneri, izbeglice i Titovi saradnici

  • Vinarija je izgrađena 1929. godine, a iste godine izgrađena je i Vila „Marija”.
  • Nakon atentata na kralja u Marseju, 1933, kraljica je boravila u svojoj vinariji, kada je osvećen Saborni hram posvećen Presvetoj Bogorodici, koji se nalazi na samom imanju.
  • Godine 1941. u vili je bila smeštena komanda fašističke Bugarske, koja je za Bugarsku odnela iz vinarije sve što je bilo vredno, uključujući i 12 prelepih lipicanera, koje je kraljica Marija obožavala. Ipak, tadašnji upravnik Leovac sa svojim radnicima u blizini imanja zakopao je nekoliko karijatida, kako bi se od fašističkog okupatora sačuvale bar neke materijalne vrednosti.
  • Posle Drugog svetskog rata na ovom mestu bile su smeštene izbeglice iz Egejske Makedonije, koje su tu bile od 1948. do 1950. godine.
  • Kasnije vinarija prelazi u vlasništvo makedonske firme „Povardarje”, iz Negotina na Vardaru. Tako je vila preuređena za boravak visokih funkcionera u komunističko vreme, među kojima su bili i bliski saradnici Tita: Krste Crvenkovski i Lazar Mojsov. U ovoj vili bile su organizovane i noćne žurke, kao i kartanja.
  • Po nalogu Lazara Mojsova, vila je bila spremljena i za doček predsednika MOK-a Peresa de Kuljeara. Nažalost, nije posetio vilu zbog sveobuhvatne zdravstvene situacije.

Autor: Željko Šajn

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име