Posle raspada bivše SFRJ 1991. godine, Hrvatska sistematski vrši otuđivanje srpske imovine, koje traje do danas.

Treba reći da bez rešavanja ovog krucijalnog pitanja povraćaja srpske imovine u Hrvatskoj teško da može doći do normalizacije odnosa između dve zemlje.

U Aneksu G Sporazuma o pitanjima sukcesije, od 21. juna 2001. potpisanog u Beču, koji Hrvatska odbija da primeni, a čije potpisivanje i pregovaranje je sama inicirala, stoji da „pravo na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji države sukcesora i na koju su građani i druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990, biće priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od te države“, a svi ugovori sklopljeni tokom rata pod pritiscima i pretnjama biće proglašeni ništavnim.

Prema međunarodnom pravu i ustavima država naslednica bivše Jugoslavije, međunarodni sporazumi ratifikovani u parlamentima imaju jaču pravnu snagu od domaćih zakona.

Aneksom G (Privatna svojina i stečena prava) izričito je propisano da osobe koje nisu u mogućnosti da ostvare povraćaj oduzete imovine imaju „pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama“.

I pored toga Hrvatska ne poštuje zakonom preuzete međunarodne obaveze, iako je hrvatski Sabor ratifikovao pomenuti sporazum u junu 2004, što je bio jedan od uslova za njeno priključenje EU.

Do tada Hrvatska je već prodala mnoga srpska sindikalna odmarališta, turističke objekte i poslovni prostor.

Iznaverena su očekivanja da će se stanje promenuti posle ulaska Hrvatske u članstvo EU, i da će ona tada poštovati standarde koji garantuju sigurnost privatne imovine i osnovnih ljudskih prava.

Odmah nakon ratifikacije Sporazuma o sukcesiji 2002. u ondašnjoj SRJ počelo je i vraćanje imovine, ne samo preduzećima iz Hrvatske, već i iz Slovenije i BiH u Srbiji.

U Hrvatskoj imovinu je ostavilo 300-400 srpskih preduzeća, a vodi se oko 180 predmeta vezanih za povraćaj imovine firmama iz Srbije.

Sve one poseduju imovinu u Hrvatskoj, koju su sticali dok se živelo u jednoj državi – SFRJ, a kojom ne mogu da raspolažu.

U Srbiji je oko 150 hrvatskih preduzeća imalo imovinu, a nekoliko desetina uspelo je da je nadoknadi.

Prema ranijim procenama, samo vrednost zgrada, stanova, odmarališta nekadašnjih srpskih preduzeća, u Hrvatskoj u trenutku raspada SFRJ iznosila je 1,8 milijardi evra, a hrvatskih preduzeća u Srbiji oko 800 miliona evra.

Vrednost ukupne evidentirane privatne imovine prognanih i izbeglih Srba iz Hrvatske nezvanično je procenjena na oko 30 milijardi evra.

Hrvatska izričito smatra da se Aneks G ne može primenjivati bez zaključenja posebnog bilateralnog sporazuma.

Ali istovremeno, Hrvatska godinama izbegava potpisivanje takvog sporazuma, i to ne samo sa Srbijom, već i sa BiH. Inače, ovakav sporazum potpisala je sa Makedonijom i Slovenijom.

Hrvatska već 17 godina odbija da poštuje Aneks G Bečkog sporazuma o sukcesiji, prema kome prava na imovinu, koja se nalazi u nekoj državi naslednici, a na koju su građani ili druge pravne osobe SFRJ imali pravo na kraju 1990, moraju biti priznata, zaštićena i vraćena od te države.

Sud za ljudska prava u Strazburu, kao poslednja nada srpskim firmama da povrate otetu imovinu, odbijao je kao neosnovane tužbene zahteve pojedinih srpskih firmi, koje su tražile od Hrvatske da vrati nekretnine, koje je ona oduzela posle raspada nekadašnje SFRJ.

Sporazum o sukcesiji iz 2001, naveden je kao pravni osnov za tužbe, kojim se Hrvatska obavezala da vrati predratnu imovinu ranijim vlasnicima, što nikada nije učinila.

Donošenjem ovakvih odluka Sud za ljudska prava prihvatio je pravno tumačenje hrvatskih sudova, da sam Sporazum o sukcesiji ne daje pravnu osnovu da fizicka i pravna lica mogu da povrate svoju predratnu imovinu.

Eventualni povraćaj imovine bio bi moguć, kako je potvrdio ovaj sud, tek kada se zaključi bilateralni sporazum između Srbije i Hrvatske, kojim bi se konkretizovale odredbe Aneksa G Sporazuma o sukcesiji.

Inače, Srbija je pre više godina dostavila predlog ovakvog bilateralnog sporazuma, o kome se Hrvatska nikada nije izjasnila.

Taj akt mogao bi, najverovatnije, da reši samo tehnička pitanja, dok suština ostaje ista.

Potraživanja Srbije prema Hrvatskoj su daleko veća nego Hrvatske prema Srbiji, pa je jasno da se Hrvatskoj ne isplati da sa Srbijom zaključi ovakav bilateralni sporazum.

Ustavni sud Srbije zauzeo je stav da se Aneks G Sporazuma o sukcesiji direktno primenjuje, što znači da se hrvatskim firmama vraća imovina u Srbiji.

I dok srpski sudovi uredno vraćaju hrvatsku imovinu, Hrvatska nastavlja da otima imovinu srpskih firmi.

Umesto da primenjuje Sporazum o sukcesiji, Hrvatska Zakonom o upravljanju državnom imovinom iz 2018. srpska odmarališta na jadranskom primorju daje u dugogodišnji zakup trećim licima.

Aneks G Sporazuma o sukcesiji očigledno je postao „mrtvo slovo na papiru“ što se tiče povratka imovinskih i stečenih prava Srba iz Hrvatske i povratka imovine srpskih firmi u Hrvatskoj.

U Hrvatskoj nije moguće da Srbi i srpske firme sudskim putem povrate i zaštite svoja imovinska prava, što jasno pokazuje da u Hrvatskoj ne funkcioniše pravna država.

Da apsurd bude još veći, Hrvatska u sudskim sporovima traži i naplatu sudskih troškova od srpskih preduzeća za otetu srpsku imovinu?!

Udruženje Srba iz Hrvatske već više od dve decenije ukazuje na ovu problematiku, ali nažalost bez ikakvog pomaka.

Vreme prolazi, a na tome planu ništa se značajno ne dešava.

Stalni Mešoviti komitet za pitanja sukcesije više se i ne sastaje, pa Hrvatska vešto izbegava da ispoštuje Sporazum o sukcesiji i Rezoluciju Saveta bezbednosti UN od 1. decembra 1997, kojom je svim izbeglim licima potvrđeno pravo na povratak.

Hrvatska je jedina od svih bivših republika SFRJ donela zakon kojim su Srbima oduzeta stanarska prava i tako im onemogućila povratak u oko 40.000 stanova.

Iako je Hrvatska u ugovorima kasnije preuzela obavezu da će poštovati imovinska i druga prava svojih sugrađana srpske nacionalnosti, to je izigrala.

Ulaskom Hrvatske u članstvo EU 2013, sve se manje govori o imovini izbeglih i prognanih Srba, a za takvo ponašanje Hrvatska ne snosi nikakve posledice.

Potrebna je znatno aktivnija uloga srpske vlade, čiji zvaničnici su ranije iznosili da je Srbija navodno uradila sve što je do nje i da joj ne preostaje ništa drugo nego da se obrati UN, koje su garant Sporazuma o sukcesiji.

U svakom slučaju treba „eskalirati“ pitanje vraćanja imovine srpskih građana i firmi u Hrvatskoj.

Zbog složenosti problema ovo pitanje treba što pre podići na nivo UN, a postoji i predlog da Vlada Srbije formira stručni tim ili neku instituciju koja bi izvršila temeljnu analizu nerešenih pitanja koja se odnose na Aneks G Sporazuma o sukcesiji i predložila diplomatske, političke i pravne mere sa njihovo rešavanje.

Autor je Dejan Jovović, naučni savetnik – nekadašnji pomoćnik saveznog ministra i kopredsednik Mešovitog međuvladinog komiteta za ekonomsku saradnju sa Hrvatskom

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име