Kada su kritički orijentisani Jugosloveni osamdesetih želeli da se narugaju tadašnjoj saveznoj premijerki Milki Planinci, govorili su da je ona „političarka iz vremena Lepe Brene“ – folk pevačice Fahrete Jahić-Živojinović, čija je slava u to vreme prevazilazila granice bivše Jugoslavije.

Potonje decenije su od vica napravile skoro istinu.

Za generacije rođene u bivšoj Jugoslaviji pedestih i šezdesetih ona je jedan od simbola funkcionerki Komunističke partije i poznat lik sa televizijskih ekrana, ali mlađim generacijama koje su stasavale turbulentnih 1990-ih godina njeno lice gotovo da je nepoznato.

Bila je prva žena u istoriji na mestu predsednika vlade neke socijalističke zemlje – u fotelji predsednice Saveznog izvršnog veća (SIV – nekadašnji naziv za vladu) bila je ceo mandat od 1982. do 1986. godine.

„Ona je jedna sjajna žena, jugoslovenski orijentisana, mada je uletela na to mesto kad su već počeli da rastaču Jugoslaviju.

„Došla je za premijera kao partijski radnik, ali je bila neverovatno inteligentna i vrlo brzo je učila.

„Kad je bio neko da joj objasni ona je shvatala mnogo brže nego ceo taj SIV koji je sedeo tamo“, kaže za BBC na srpskom njen nekadašnji saradnik ekonomista Stojan Stamenković.

Mandat Milke Planinc obeležile su brojne mere štednje, jer je potrošački raj sedamdesetih u Jugoslaviji gotovo preko noći prekinula kriza i nestašice namirnica početkom osamdesetih.

To je bila posledica rasta državnog spoljnog duga, ali se poklopilo i sa smrću neprikosnovenog lidera Josipa Broza Tita 1980.

Jedan od šrafova

Dve godine kasnije Planinc će dobiti na upravljanje državno kormilo, ali sa manjim manevarskim prostorom nego što imaju današnji premijeri.

„Svi jugoslovenski premijeri posle Tita su zapravo bili šrafovi mehanizma, samo je pitanje da li su bili veći ili manji.

„Nijedan od njih nije bio stvarni činilac, iako su neki od njih bili važni političari u republikama, na mestu premijera bili su znatno manje važni jer je tako bila dogovorena federacija“, ocenjuje hrvatski istoričar Tvrtko Jakovina za BBC.

Tito je na čelu SIV-a, savezne vlade, bio od 1953. do 1963.

„Tako je i Milka Planinc objektivno bila mnogo važnija u Hrvatskoj tokom deset godina na čelu partije, nego u jugoslovenskom kontekstu kao savezna premijerka.

„Ipak, bila je jedina premijerka u socijalističkom svetu u trenutku kada je žena premijera malo i činjenica da je to prolazilo potuno normalno govori o emancipatorskom potencijalu koji je ta zemlja imala“, navodi on.

Žene za krizna vremena

Više od dve decenije kasnije, Jadranka Kosor postaće prva žena premijer Hrvatske, od sticanja samostalnosti.

Na čelu Vlade bila je od jula 2009. do decembra 2011, a u istom periodu samo do maja 2012. i bila je liderka stranke HDZ – Hrvatske demokratske zajednice.

Hrvatski mediji su u više navrata nalazili sličnosti između ove dve poltičarke – „Planinc gurala stabilizaciju, Kosor bije bitku sa recesijom“, pisao je Večernji list.

Kosor danas smatra da nema mesta takvom poređenju.

„Mi smo radile u potpuno različitim vremenima, ona se politički borila za opstanak komunizma i socijalizma, a ja sam uvela Hrvatsku u Evropsku uniju koja se temelji na potpuno drugačijim vrednostima.

„Već tu je naše životopise i naš rad teško porediti“, kaže Kosor za BBC na srpskom.

To potkrepljuje i činjenicom da se politički sistem Jugoslavije iz perioda komunizma i savremene Hrvatske prilično razlikuju.

„Ja sam na čelu vlade zbog ustavnih ovlašćenja tada bila apsolutno najmoćnija politička osoba, jer je kod nas sva moć izvršne vlasti koncentrisana u Vladi i u konačnici u rukama predsednika Vlade“, ističe Kosor.

Ipak, postoje i biografske podudranosti – obe su postale premijerke „u kriznim situacijama“, potiču iz malih mesta Žitnića i Pakraca, a na čelo vlada su stupile sa 56, odnosno 57 godina.

„Obe su sudelovale u stvaranju problema koje su rešavale, jer su pre izbora na tu dužnost bile značajan deo sistema“, pisao je novinar Goran Kotur u Slobodnoj Dalmaciji.

Ko je bila Milka Planinc?

Rođena je kao Milka Palada u Žitniću kod Drniša u Hrvatskoj 21. novembra 1924. u srpsko-hrvatskoj porodici.

Kao šestogodišnja deveojčica zajedno sa roditeljima seli se u Split, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju.

U Drugom svetskom ratu pristupa partizanima, komunističkom pokretu otpora koji se bori protiv nemačkih okupatora i njihovih saradnika.

Kraj rata dočekala je na poziciji komesara čete za vezu Jedanaeste dalmatinske brigade sa činom poručnika i kao članica Komunističke partije.

Mediji su je dovodili u vezu sa streljanjima ustaša i masovnim likvidacijama, ali nikada nijedan postupak protiv nje nije vođen.

Jakovina tvrdi da za te tvrdnje nema istoriografskih podataka i da je u to vreme ona samo „jedna od brojnih partizanki“.

Posle rata počinje njena uzlazna putanja kao političarke.

Završila je Višu upravnu školu i radila u različitim preduzećima i političkim pozicijama.

Tokom mandata jednog od najuspešnijih gradonačelnika Zagreba Većeslava Holjevca, Planinc je bila zadužena za prosvetu i kulturu od 1961. do 1963.

„Ona je proizvod tog vremena, pa i režima kojeg je prigrlila i u koji je verovala“, navodi zagrebački istoričar, koji je Planinc lično upoznao i pisao predgovor za njenu knjigu.

Muzej Jugoslavije
Predsednik Tito u šetnji sa republičkim funkcionerima SR Hrvatske u okolini vile „Izvor“ na Plitvicama, 09.07.1976.

Epizoda sa Maspokom

Kao važnu epizodu iz njenog života navodi deceniju kad je rukovodila hrvatskim delom komunistička partije.

Na čelo Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske Planinc je došla decembra 1971. kada je smenjeno dotadašnje partijsko rukovodstvo, posle takozvanog Hrvatskog proljeća.

Hrvatsko proljeće ili Masovni pokret (Maspok) bio je hrvatski pokret za uvođenje liberalizacije i demokratizacije SFRJ, koji je ocenjen kao seceniostički.

Lideri Maspoka, Savka Dabčević Kučar i Mika Tripalo, između ostalih, izgubili su državne i političke funkcije, a pojedine pristalice su i uhapšene.

Iz unutarpartijskih previranja kao pobednica izašla je upravo Milka Planinc, koja će doći na Savkino mesto.

„Ona je u početku bila deo reformske ekipe u kojoj su bili i Miko, Savka i ostali, ali onda je krenulo razilaženje u kom se Milka Planinc našla s druge strane, smatrala je da to nije dobar put za zemlju.

„Niko tu nije odstupao od Tita i Jugoslavije, ali svi su oni pojavili ispod šinjela Vlade Bakarića“, ističe Jakovina.

Bakarić je bio jedan od čelnih hrvatskih komunističkih lidera, vrlo blizak nekadašnjem predsedniku Josipu Brozu Titu.

Jakovina ističe da je u smislu razumevanja socijalizma koji se gradio u Jugoslaviji Planinc bila dobro potkovana – „politički je dobro znala da misli“.

„Drugo je pitanje da li je izbor za predsednicu vlade bio ono što je njoj najbolje ležalo, međutim to ionako nisu bili izbori pojedinca.

„Ni njen kabinet nije bio biran kako što se radi u drugim zemljama, to je bio kompromisni kabinet gde su republike licitirale i pretendovale na određena mesta, pa je tako i ona bila izbor Hrvatske, kao vrlo bliska Bakariću koji joj je bio dugo vremena mentor“, navodi ovaj istoričar.

„Uspešna premijerka“

Deo premijerkinog jugoslovenskog kabineta – kao specijalni savetnik – ekonomista Stojan Stamenković postao je na preporuku zajedničkog poznanika, ali je ubrzo stekao njeno poverenje.

Uz njegove savete radili su na uvođenju tržišnih mera u tadašnju socijalističku privredu – takozvane mere stabilizacije.

„Mislim da je ona to uspešno radila jer je nasledniku predala mnogo bolju situaciju od one koju je zatekla, ali je on odustao od tih programa“, ističe Stamenković koji je danas saradnik Ekonomskog instituta u Beogradu.

U decenijama posle političke karijere i raspada Jugoslavije nije se mnogo eksponirala.

Imala je porodičnu tragediju početkom devedesetih od koje se nije potpuno oporavila.

Na pitanje da li joj je žao što se Jugoslavija raspala, u jednom intervjuu je rekla da u jednu ruku jeste jer je to bila dobra ideja, ali da joj nije žao kada vidi što se dogodilo, pisao je list Danas.

„Ustav iz 1974. godine radili smo razmišljajući i svesno i podsvesno o tome da tu državu treba pripremati za raspad, ali ne onakav krvavi koji je sledio.

„Znam što govorim jer sam ja pisala mnoge amandmane i predloge za taj Ustav, vodeći računa upravo o tome“, rekla je Planinc, pisao je Danas.

U kasnijim godinama pripremala je memoare, ali tada već uveliko u kolicima.

„Najtoplije i sa najviše detalja želela se prisećati onoga što je bilo najudaljenije i gde je ona imala najmanje istaknutu ulogu, ali to je karakteristika te generacije.

„Mnogi nisu želeli progovoriti“, ističe Jakovina, dodajući da su i pored memoara mnoge epizode iz njenog života ostale neodgovorene.

Privatno je bila vrlo skromna, živela je u stanu koji je za sobu ili dve veći od radničkog stana, navodi Jakovina.

Preminula je u Zagrebu 7. oktobra 2010. u 86. godini.

Knjiga „Čisti računi željezne lejdi:sjećanja“ objavljena je naredne godine.

Taj nadimak čelične dame, po uzoru na britansku premijerku Margaret Tačer upravo je dobila zbog strogih mera štednje usled krize.

Vreme mandata Milke Planinc i Kosor pamti po nestašicama i jako teškom životu.

„Posle se pokazalo da je verovatno sve to imalo nekog smisla ili bar delom imalo smisla u vezi sa stabilizacijom.

„Pamtim to po stajanju u redovima, raznim redovima i nerado se toga sećam.

„Kad sam to opisivala sinu nije mogao verovati“, priseća se uz osmeh Kosor.

Pad s konja na magarca – od sedamdesetih do osamdesetih

Život Jugoslovena tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prilično se razlikovao.

„Sedamdesetih obični građani misle da iz godine u godinu živi sve bolje, iako su iza pozornice ekonomisti očekivali da će stvari krenuti nizbrdo“, kaže za BBC Igor Duda, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Puli.

On se u naučnom radu bavio potrošačkim navikama u socijalizmu i navodi da je u to vreme kupovna moć bila dosta dobra.

Iza dobrog standarda stajala je priča o porastu spoljnog duga, koji je od početka do kraja sedamdesetih narastao od jedne do 20 milijardi dolara.

Novac se koristio za neke uspešne i manje uspešne investicije, ali se prelivao i u potrošnju, pa su Jugosloveni s lakoćom mogli da kupe auto stojadin, ali i nov stan i da ga opreme nameštajem i uređajima.

„To su zlatne godine životnog standarda.

„Ako bi se neko vremenskom mašinom hteo vratiti u prošlost dobro je da bira vreme 1975. do 1979 godine“, kaže Duda.

On dodaje da neke bivše jugoslovenske republike ni danas nemaju taj nivo kupovne moći.

Voz Planinc i Tito
Planinc i Tito na putu vozom od Zagreba do Šida: pozdravljaju meštane Novske, 30.09.1977.

Kada se odatle posmatra početak osamdesetih – one izgledaju još crnje nego što su možda realno i bile, dodaje.

„To je bio pad s konja na magarca.

„Kad se uporede potrošačka korpa i prosečna plata, čovek je tada mogao da priušti trećinu manje stvari“, navodi istoričar.

Sliku krize dopunjuju i nestašice kafe, kakaa, banana – mnogih stvari koje su stizale iz uvoza.

Državi su bile potrebne devize da plaća nagomilani dug, te se radilo na smanjenju uvoza.

Odjednom je bilo teško nabaviti deterdžent za rublje, higijenske uloške ili vatu, pa čak i toalet papir, osim ružičastih listića.

Nije se moglo po to otići ni u inostranstvo, jer se uvodi depozit upravo u vreme mandata Milke Planinc 1982.

„Oni koji su hteli napustiti zemlju, makar na jedan dan u šoping u Trst, koji je bio najpopularnija destinacija morali su ostaviti 5.000 dinara na računu, što je bila trećina prosečne plate.

„To dobrom delu građana nije bilo izvodljivo i tada pada broj prelazaka granice“, kaže Duda, napominjući da su nestašice zahvatile i tada razvijenije republike poput Slovenije i Hrvatske.

„Baš zato što je za većinu građana kraj sedamdesetih bio tako dobar, baš zato je doživljaj početka osamdesetih bio toliki šok“, dodaje Duda.

Bonovi za gorivo i poluprazni rafovi

Državu su tada mučile i nestašice goriva i odlučeno je da se smanji korišćenje automobila.

Mediji su pisali o tome kako voziti u višim brzinama, zašto da kola koristi više ljudi odjednom, a ne za pojedinca i šta su prednosti javnog prevoza.

Iako se za mandat Planinc to često pogrešno veže, ona je ukinula model par-nepar: vožnju parnim ili neparnim danima u skladu sa tablicama.

Umesto toga, uvedeni su bonovi – svako domaćinstvo dobijalo je određeni broj litara goriva koje mesečno može da kupi.

„Ankete iz tog vremena pokazuju da je polovina stanovništva smatrala da su te mere bile delotvorne i bili su zadovoljni sa 40 litara benzina“, navodi Duda.

Od 1986. nema akutne krize i nestašica, ali će inflacija nastaviti da raste – rast plata teško će sustizati rast cena u trgovinama.

Ljudi će plate iz dinara menjati u devize, plaćati na čekove i tako kreditirati sami sebe.

Usledile su godine kratkotrajnih reformi, ali i krvavog raspada države, koje Jugoslaviji donose i međunarodne sankcije i nove nestašice.

Prvi put se pominje kriza

Kao i današnji političari, Planinc je pomoć potražila od međunarodne zajednice, samo što na svetskom tržištu više nije bilo moguće uzeti povoljne kredite.

„Međunarodni monetarni fond insistira da svodimo potrošnju u realne okvire, ne ulazeći u to u kakvim društvenim okolnostima ćemo to ostvariti.

„Njih zanima konačan rezultat – da se ukupna potrošnja kreće u realnim okvirima“.

Iako deluje kao citat sadašnjeg ministra finansija, ovo je izvod iz intervjua Milke Planinc, koji je dala Radio-televiziji Zagreb 24. novembra 1983. a prenela Politika.

„Nema čarobnog štapića kojim ćemo iz ovih nevolja izaći preko noći. Bila bi varka, laž, kada bi se tako nešto ponudilo“, govorila je.

Nekoliko godina kasnije (10. 6. 1985) sarajevsko Oslobođenje prenosi da je predsednica SIV-a za američki Njuzvik izjavila da problem ekonomske krize mora da se rešava na duži period i da se vraćaju dugovi.

„Mi, međutim, ne možemo trošiti više nego što imamo. To nisu restriktivne, nego realistične mere“, rekla je tada Milka Planinc.

Iako danas deluje kao da je kriza oduvek živela na Balkanu, o njoj se počelo otvoreno govoriti upravo u mandatu Milke Planinc – prvi put javno.

„Sve do 1983. reč kriza se u medijima izbegava i zanimljivo je pratiti u vrlo tiražnim novinama i nedeljnicima kako se toj krizi pristupa“, navodi istoričar iz Pule.

Nabraja niz slikovitih naslova, ilustracija i karikatura.

Govori se o „stezanju kaiša“, o „putu prema dole“, „tonemo ili plivamo“, „svi naši potopi“, „socijalizmu pada cena“, „skidamo pozlatu“, „čeka li nas bolji život“ i tako dalje.

„Čini mi se da su mediji dozvoljavali sebi biti oštriji prema Milki Planinc, očito zato što je bila žena, nego što bi bili prema muškarcima političarima.

„Milka Planinc je bila upečatljiva zbog frizure, postoji ilustracija gde ona iz kasice prasice nožem vadi zadnji dinar i okreće kasicu“, podseća Duda.

Kako je danas ženama u politici?

Jedino što Jadranka Kosor vidi kao promenu u odnosu na period Milke Planinc i njeno vreme na čelu vlade upravo je odnos medija prema političarkama.

„Mediji su odigrali veliku ulogu u umanjivanju onog što sam dobro uradila – deblokirala sam pregovore i bez tog mog upornog i tvrdoglavog napora ne bi Hrvatska bila članica EU, a mediji su nastojali me svoditi na nivo mojih broševa, kostima, cipela, nogu, frizure, lepote ili nelepote i podočnjaka.

„U vreme Planinc, koliko se sećam, to se nije događalo, političarke tog doba su bile pošteđene te vrste ponižavanja“, smatra Kosor.

Ipak, suštinske pomake ne vidi.

„Mislim da se ništa suštinski nije promenilo nabolje, na pojavnom nivou to izgleda nešto bolje, ali suštinski većina ljudi i dalje smatra da je politika izrazito muški posao.

„Žene glasači većinom smatraju da to bolje obavljaju muškarci, žene nerado podržavaju žene, ni tu se ništa posebno nije promenilo, kad uporedite odnos Planinc i Savke Dabčević Kučar to se može videti“, kaže Jadranka Kosor.

Naslednice ovih dvaju „značajnih političkih figura u današnjoj Hrvatskoj i u regionu ne vidi – ni na vidiku“.

„Žene mogu imati manje-više neke značajne na papiru funkcije, ali ne i suštinski“, ocenjuje Kosor.

U Hrvatskoj se dugo neće dogoditi da žena dođe na čelo vlade, danas nema žena na čelu velikih i važnih stranaka, tvrdi ona.

„To nije dobro, ali situacija se pogoršava i u EU, odlaskom (nemačke kancelarke) Angele Merkel završava se politička era uopšte i era vladavine žena“, navodi Kosor.

Autro: BBC News na srpskom

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име