In memoriam Vladika Atanasije

0

„Naša majka je rodila desetoro dece. Rođena je 1908. godine. Otac mi Milan rođen je 1907.

Moj deda se vratio posle sedam godina ratovanja (1912- 1919), i ubrzo je požurio da oženi sina, jedinca Milana (a imao je još dve kćeri, naše tetke, Maricu i Leposavu). Našao je snaju u uglednoj kući Brisića u Tularima kod Uba. Oboje su roditelja tada imali jedva oko 20 godina. I majka je bila mlada kad je počela rađati, nije još imala 20 godina. Prvo dvoje dece je izgubila pri porođaju, nisu stigli ni da ih krste. Potom je rodila nas šestoro, i svi smo hvala Bogu, još živi.

Posle mena, najmlađeg preživelog, rodila je još dvoje. Jedno, brata Zdravka, su uspeli roditelji da krste, a ono deseto se valjda vrlo rano upokojilo. (Pre nekoliko godina, druga naša sestra, Olga, podsetila je brata Slobodana, te je, uz grobove i spomenika dede i babe i oca i majke, podigao i bratu Zdravku mali spomenik, na groblju u selu Brdarici, gde je pre dve decenije podignuta nova crkva Vaskrsenja. A imamo u drugom kraju sela, stariju crkvu, posvećenu Svetoj Trojici, koji praznik celo naše selo proslavlja. Tamo smo mi išli u crkvu, naročito pamtim na pričešće.)

Pamtim: nas osmoro, mi šestoro dece, i otac i majka, svi smo spavali u jednoj sobi. Imali smo u kući još jednu kuhinjicu u sredini, i jednu sobu, u kojoj su deda i baba spavali. I onda smo često ležali po nekoliko nas u jednom krevetu, pa često smo mi i sa majkom spavali. Pošto sam ja bio najmlađi, ja legnem u njen krevet, a ona stoji kraj kreveta i moli se. To traje podugo, bar pola sata, ja često i zaspim.

I zapamtio sam jednu njenu molitvu: „Gospode, spasi i pticu u gori i ribu u vodi, i moju decu ne zaboravi!“ A to je ona naučila od njene majke, baba-nane (zvala se Darinka), koja je isto bila vrlo molitvena. Majka, prava majka, ne može da ne oseća svetinju života. Ona svim bićem svojim, srcem, utrobom, oseća dar života, oseća strahopoštovanje prema životu, prema detetu, prema tajni velikog dara Božijega. Bog, kad god šalje jedno novo ljudsko biće na svet, jedno dete, On pokazuje svoju veru u to novo biće, u čoveka. Tako pokazuje i usađuje tu tajnu i majci. Zato postoji jedna fina, tanana osobina, duboko u majci usađena, još kao devojci: da ima strahopoštovanje pred životom“.

Vladika Atanasije foto: Printscreen/instagram

Vladika Atanasije Jevtić čije je svetovno ime bilo Zoran Jevtić, rođen je u selu Brdarica kod Šapca.

Završio je bogosloviju u Beogradu, u generaciji sa upokojenim mitroplitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem, koji je preminuo prošle godine.

Upisao je Bogoslovski fakultet 1958. a zamonašio se dve godine kasnije. Diplomirao je 1963. a naredne godine otišao na Teološku akademiju na Halki, a zatim na Teološki fakultet u Atini gde je odbranio doktorsku tezu iz dogmatike na temu „Eklsiologija apostola Pavla po Svetom Jovanu Zlatoustom“. U jesen 1968. nastavio je bogoslovske studije na Institutu Svetog Sergija u Parizu, posle godinu dana izabran je za profesora na ovom Institutu. Tokom rada na fakultetu, objavio je oko stotinu naučnih radova.

Od 1991. bio je episkop banatski, a 1992. određen je za episkopa zahumsko-hercegovačkog. Izabran je za prvog rektora novootvorene Duhovne akademije Svetog Vasilija Ostroškog u Srbinju 1994. godine. Zbog teške povrede povukao se sa arhipastirskih dužnosti uz saglasnost Svetog arhijerejskog sabora, bilo je to 1999. Privremeno je obavljaodužnost administratora Eparhije raško-prizrenske, nakon razrešenja episkopa raško-prizrenskog Artemija.

Za života je objavio preko 400 knjiga i članaka i bio je član Udruženja književnika Srbije.

Autor: J.M.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име