Na današnji dan, 26. juna 1905. u kući u kojoj je proveo detinjstvo, u Glogovcu preminuo je književnik Janko Veselinović. Njegov neuredan život ostavio je posledice na njegovo zdravlje. Oboleo je od tuberkuloze, koja je bila i uzrok njegove smrti.

Njegovoj sahrani su prisustvovali mnogobrojni prijatelji, a među njima književnici, kao što su Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, iz Mostara. Predsednik Srpskog književnog društva, Simo Matavulj, predstavnici lista „Delo“, Književne zadruge, učiteljskog i drugih društava su prisustvovali njegovom pogrebu u Grabovcu. Ministarstvo prosvete, Književna zadruga i drugi prosvetni zavodi, istakli su crne zastave, dok su u izlozima knjižara, u znak žalosti, stajale njegove slike u crnom okviru.

Sahrana Janka Veselinovića

Rođen je 13. maja 1862. godine u Salašu Crnobarskom, u Mačvi, od majke Jelisavete i oca Miloša, sveštenika, kao prvo od devetoro dece. Pošto u Salašu Crnobarskom nije bilo crkve, porodica se preselila u Glogovac, gde je proveo detinjstvo. Živeli su pored crkve i škole, na imanju Sime Katića Prekodrinca, vojvode iz Prvog srpskog ustanka, čiji lik je Janku poslužio za mnoge pripovetke.

Osnovnu školu je završio u Glogovcu. Nižu gimnaziju je završio 1878. u Šapcu, posle čega je upisao učiteljsku školu u Beogradu. Pošto je završio prvi razred, odustao je od daljeg školovanja, prijavio se da polaže praktičan učiteljski ispit i položio ga sa vrlo dobrim uspehom. Raspoređen je za privremenog učitelja X klase 1. januara 1880. u selu Svileuva. Već na jesen naredne godine (1881) se oženio sa Jovankom – Jokom Jovanović, devojkom iz istog sela.

U Sviluevi je našao inspiraciju za svoje prve pripovetke. Prva pripovetka „Kako je postao kajišarluk“ je nastala 1880. po pričama Bojane i Vide, starica iz Svileuve. Po njihovoj priči takođe je vrlo brzo posle toga napisao i drugu pripovetku „Na kurjaka vika, a lisice meso jedu“, ali ove pripovetke nisu odmah objavljene, mada je ovu drugu poslao na uvid recenzentu časopisa „Misao“, koji je osporio njegov talenat za pisanje.

Decembra 1882, po rešenju Ministarstva prosvete i crkvenih poslova, prešao je da radi takođe kao učitelj u selu Glogovcu, gde su mu živeli roditelji, a vrlo brzo posle toga mu se rodila ćerka Persida. Međutim, zbog loših uslova rada i neslaganja sa lokalnim vlastima, napustio je Glogovac 1884. i otišao na nekoliko meseci u Beč, sa namerom da završi kurs iz telegrafije. Zbog bolesti je kurs nastavio u Beogradu, ali ga usled neslaganja sa upravnikom, nije završio, a vreme je provodio po kafanama. Zatim je učestvovao u Srpsko-bugarskom ratu od decembra 1885. do marta 1886, kao četni intendant (komesar), a svoje utiske iz rata je opisao u propovetci „Komordžija“.

Posle rata se ponovo vratio u Glogovac, najpre bez posla, a zatim je na molbu meštana njegovog kraja i uz odobrenje Ministarstva prosvete od aprila 1886, ponovo postavljen za učitelja u Glogovcu. U to vreme, u „Šabačkom glasniku“ je objavljena njegova prva pripovetka „Na prelu“. Kasnije su njegove pripovetke štampane kao zasebne knjige.

Početkom 1888. premešten je da radi kao učitelj u prigradskom naselju Kamičku u okolini Šapca, a zatim u Koceljevu. Kuća u Koceljevu, gde je redio kao učitelj i istovremeno bio predsednik opštine, sada predstavlja najstariju kuću u mestu, pošto je izgrađena 1871. i u njoj se nalazi Zavičajni muzej.

Istovremeno je bio organizator i propagator Radikalne stranke u Tamnavi. Zbog političkog rada je uhapšen 28. novembra 1888, a zatim je mesec dana kasnije pušten da se brani sa slobode. U Koceljevu je obavljao dužnost predsednika opštine od marta 1889. do septembra 1890. kada je smenjen, pod optužbom da je napravio deficit u kasi od 12.000 dinara. Na urgiranje kraljice Natalije i inicijativu Milana Obrenovića, oslobođen je krivice i pušten iz zatvora, ali se posle toga više nije pojavljivao u Koceljevu. Ponovo se našao bez posla i bez sredstava za život, sve do 1892. kada je dobio učiteljsko mesto u Šapcu. U martu iste godine je postao urednik šabačkog lista „Radikalac“, ali su mu vlasti dva meseca kasnije zabranile da uređuje list, tako da se vratio da radi kao učitelj.

Godine 1893. postavljen je da radi u Beogradu, kao pomoćnik glavnog urednika „Srpskih novina“, Milovana Glišića. U Beogradu se družio sa mnogim književnicima i sarađivao sa svim književnim listovima, najviše sa „Delom“ i „Otadžbinom“, dok u „Srpskom književnom glasniku“ nije želeo da štampa svoje radove. Sam je pokrenuo list „Zvezdu“, kasnije „Pobratima“ i bio njihov urednik. Bio je član književno-umetničkog odbora u Narodnom pozorištu i jedno vreme radio kao dramaturg, sa Branislavom Nušićem. U pozorištu se oprobao i kao glumac. Za pozorište je zajedno sa glumcem Ilijom Stanojevićem napisao dramatisanu priču „Poteru“, koja je prvi put prikazana početkom septembra 1895, a sa Dragomirom Brzakom „Đido“ s pevanjem (1892), koja se dugo nalazila na repertoaru Narodnog pozorišta. Uređivao je i politički list „Dnevnik“, zbog čega je često napadan u javnosti.

Od aprila 1895. do kraja 1898. vršio je dužnost korektora Državne štamparije u Beogradu. Zbog romana „Junak naših dana“, u kome je opisao Vladana Đorđevića i zbog Ivandanskog atentata je 1899. ponovo uhapšen, a po objavljivanju venčanja kralja Aleksandra Prvog Obrenovića sa Dragom Mašin, vraćen je 22. jula 1900. na službu u Državnoj štampariji.

Kralj Aleksandar Obrenović ga je 27. novembra 1900. odlikovao Takovskim krstom četvrtog reda, za doprinos srpskoj književnosti.35) Kralj Petar I Karađorđević ga je 1904. odlikovao Ordenom Svetog Save trećeg reda.

Odlikovanje Kralja Aleksandra


U srpskoj književnosti se javio kao tvorac srpske seoske pripovetke, koju je izgrađivao na socijalizmu Svetozara Markovića, ali sa primetnim uticajem i stranih pisaca kao što je Viktor Igo i ruski književnici. U pripovetkama je idealizovao porodičnu zadrugu i njene patrijarhalne vrednosti. Porodični život je predstavio u motivima rođenja, detinjstva, venčanja, smrti i vradžbine.

Za dvadesetak godina napisao je 127 pripovedaka i dva romana „Seljanka“ (1893) i „Hajduk Stanko“ (1896), koji je bio najpopularniji istorijski roman, a za sobom je ostavio i 4 nedovršena romana, koji su objavljivani u listovima, po delovima, od prvog romana „Borci“ izašla je prva sveska, pred smrt je izašla prva glava romana „Mešići“ u „Delu“ (1905), a zbog romana „Junak naših dana“ u „Delu“ (1897—1898. i 1902—1903) je hapšen. Nedovršen je ostao i roman „Potere“.

Njegova dela su prevođena na ruski, nemački, francuski, italijanski i druge strane jezike. U poznatije pripovetke spada „Kumova kletva“, koju je štampala Srpska književna zadruga i prodala u 30.000 primeraka, zatim „Čini“, „Božja reč“, „Mali svirač“.

Za života su mu objavljene sledeće zbirke pripovedaka:

„Slike iz seoskog života“ I (1886) i II (1888)
„Slike iz učiteljskog života“ (1890)
„Poljsko cveće“ (1890—1901)
„Pripovetke“ izbor u izdanju Srpske književne zadruge u dve knjige (1896, 1899)
„Od srca srcu“ (1893)
„Adamsko koleno“
„Božja reč“
„Rajske duše“ (1893)
„Zeleni vajati“ (1895)
„Stari poznanik“ (1891—1896)
„Za Janka“
„Male priče“ I i II (1902)
„Pisma iz sela“ (1900—1904)

Po prirodi je bio boem, optimista i dobar čovek. Voleo je da odlazi sa društvom u kafane i da ostaje do zore. Često je zapadao u dugove. Mada sam nije pisao poeziju, voleo je pesmu i lepo je pevao. Umeo je odlično da gudi i peva uz gusle. Njegova omiljena pesma bila mu je „Bila jednom ruža jedna“, Milorada Mitrovića. Pisao je brzo i lako, ali je takođe brzo trošio zarađene honorare. Sam je komponovao „Gde ćeš biti lepa Kejo“ i takođe „Moj oblače nemoj na orače“.
Na Kalemgdanu se nalazi spomen-bista Janka Veselinovića, rad vajara Periše Milića iz 1935. godine.

Spomen bista Janka Veselinovića na Kalemegdanu

Mnoge ulice i osnovne škole u Srbiji i Republici Srpskoj nose ime Janka Veselinovića.

Autor: Redakcija MZR

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име