Merima Isaković posle više decenija iznela je stravične tvrdnje o glumcu Branislavu Lečiću, pa ga je, poput koleginice Danijele Štajnfeld – optužila za silovanje.

Merima Isaković je bila jedna od najvećih mladih glumačkih zvezda Jugoslavije. Bila je “Jovana Lukina”. Imala bi još više zapaženih uloga da sa 21 godinom nije doživela tešku saobraćajnu nesreću. Posle završenih doktorskih studija iz psihologije i magistarskih studija iz kliničke psihologije, sada živi i radi u Australiji, blizu Brizbejna, kao klinički psiholog i klinički neuropsiholog. Fokusirana je na oblast traume, pomaže onima koji su je preživeli da povrate osećaj samopoštovanja, volje i sposobnosti za život dostojan življenja.

Čuvena glumica, a danas uspešni psiholog prvi put posle 43 godine odlučila je da otvori dušu u tekstu za novi Nedeljnik.

Ovo su kratki izvodi iz njenog svedočanstva o užasnom iskustvu koje je doživela kao studentkinja glume.

***

Bilo mi je 18 godina. Jesen 1978.

Ugurao me u stan. Skinuo mi haljinu.

Ne pokušavaj da vrištiš. Niko te neće čuti.

Oborio me na pod. Osećala sam kako me lomi. Boliiii svaka koščica.

Samo ne ovako. Molim te Bože! Ako uspe umreću noćas.

Uživa u mom strahu. Osećam taj zadah. Kao miris truleži.

Zastrašujuć pogled. Prazan i crn. Oči bez duše…

***

Osećam potrebu da danas kažem istinu i molim naš narod da ovo pažljivo pročita.

Nasilnik koji je zamalo uspeo da uništi moj život, da ugasi moju mladost, da me kao tama proguta.

***

“Opraštam ti”, rekla sam mu tada, pre četrdeset godina. “Opraštam, ali ne zaboravljam. Ti nikada nećeš shvatiti bol koji si mi naneo. Mnogostruki bol. Ako ikada čujem da si ikome naneo sličnu bol, svima ću reći šta se desilo.”

Ja sam svoju reč održala.

Branislav Lečić izgleda nije.

Osećam moralnu obavezu da podelim svoje iskustvo u nadi da će moja ispovest biti podrška i Danijeli Štajnfeld i ostalim žrtvama seksualnog zlostavljanja…

Merima je dala intervju za Serbian Times Info👇👇👇

  • Draga Merima, kako ste? Kako provodite ovo vreme?

Radim kao klinički psiholog i klinički neuropsiholog (u ovo vreme online) ili superviziram studente-interniste koji su na kliničkoj praksi. Koristimo Zoom, Facetime ili Viber, u zavisnosti šta klijentima najviše odgovara. Radim iz moga stana tako da je moje razmaženo kučence stalno sa mnom. Ponekad viri u ekran i klijenti to jako vole da vide. Tek joj je pet ipo meseci. Zove se Luna, a ja je treniram da bude terapeut-kučence. Predivna je, blage naravi, svi je u naselju znaju i vole. Nekoliko večeri u nedelji i svakog vikenda provodim divno vreme sa mojom decom: sinom i snajom. Često dovedu svoje bliske prijatelje pa onda kuvamo, družimo se, pričamo. Toga nikad dosta.

  • Kako izgleda Vaša svakodnevica?

Srećom sam okružena okeanom, pa moja velika terasa kao da visi nad talasima. Kako sam sada stalno u stanu, imam vremena da se igram sa cvećem pa su saksije sve u krug oko terase. Posadila sam dosta cveća i minijaturnog voća, koje mi miriše na naše gorje i primorje, kao na primer: bugenvilije, ruže, magnolije, kamelije, smokve, a onda ono koje miriše na moj Novi Zeland: fidjoa, lime, crvena pomorandža, ruzmarin, bosiljak. Kada ne radim, ili u pauzi između seansi, igram se baštovanluka. Pričam sa cvećem, a sa voćkama pupoljcima. Neizmerno volim talase i ptice, taj neposredni miris mora. Kao da živim harmoniju prirode. Ponekada nam uplovi porodica delfina. Prekoputa terase je maleno poluostrvo sa krošnjama punim ptica.

  • Zvuči kao raj.

Tako se i zove ovo seoce u severnom delu Zlatne Obale (Gold Coast), 80 km od Brizbejna: Rajska Tačka. Već je sedam godina kako smo se ovde doselili, a ja tek sada imam priliku da uživam u miru i lepoti moga doma. U potpunosti.

Do prošle godine sam mnogo radila, od ranog jutra do kasno u noć. Koliko god da je u mom stanu divno, dešavalo se samo da prespavam od ponoći do pet, šest ujutru, pa onda na kliniku. Od 2013. do 2019. godine sam letela skoro svakog vikenda do Kambere u moju prvobitnu kliniku. Godinama sam živela između dva gradića koja volim: Kambera (Canbera) koja je na jezeru u kontinentlnom pojasu planina, u brdima dva sata vožnje od tri velika skijališta, a Zlatna Obala kao tanki pojas priljubljen uz samu plažu nepreglednog okeana. Kontrasti. Divni i dramatični.

Uz sve to, najviše vremena provodim radeći kao klinički psiholog i klinički neuropsiholog. Moji klijenti su divni ljudi koji imaju hrabroti da zatraže pomoć i odaberu put promene, putovanje ka poboljšanju. Do nedavno sam radila šest, a nekada i svih sedam dana u nedelji. Punim srcem. Zato mi je jako važno ovo divno harmonično okruženje. Puno radim sa klijentima u kontekstu kompleksne traume koja se desila jednoj osobi, parovima, porodicama. Radim i na testiranju kognitivnih i emocionalnih poremećaja koji su živote mojih klijenata poremetili, iskomplikovali, otežali. Videla sam mnogo, mnogo suza koje me duboko dotiču. Ali i dosta osmeha.

Nikada nisam umorna kada sam sa mojim klijentima. Ipak, morala sam nedavno da priznam da i moje telo traži više sna i da je mudrije da taj poziv i poslušam. Sada manje radim i konačno imam više vremena za neka davno željena slikanja, pisanja, moju bašticu i kuću.

Kuće u Paradise Point-u, Australija / Wikimedia Creative Commons
  • Koliko su se ljudi promenili za ovih godinu dana?

Ne menjaju se ljudi. Samo otkrivaju nove ili drugačije delove sebe. Kao reke, ljudska priroda meandrira oko novih prepreka ili novih želja i snevanja. Teško je kada se okruženje promeni tako da snovi postanu pretovareni brigama. Kao noćne more. To je unutarnji svet nas koji se aktivira spontano, kao oluja. Pitanje je koliko u vremenima teških izazova možemo ostati dosledni svojim dubokim vrednostima. Svojim lepim dobrim snevanjima. Može li se to? Naravno. Nije lako, ali je moguće ako duboko verujemo.

Eto i ovo zlo sa koronom koje hara posle požara i poplava u prirodi, kao i posle poplava političkih horora na mom voljenom Balkanu. Često osluškujem damare moje Jugoslavije. Preko okeana.

  • Čime hranite svoj um?

Istinom. Traganjem za njenom lepotom i skrivenim nitima koji pomažu da se ljudi čuju. Da se oslušnu i razumeju. Ne samo da pokažu, nego i da zavole svoje različitosti. Da iz njih uče. Da postaju bolji. Da praštaju. Da ne zaboravljaju. Da ne podlegnu kvazi-vrednostima. Da se ne zaljubljuju u stvari već da ljubav daruju bićima. Da umeju da se osmehuju i da osmeh izmame. Iskren, ličan, lekovit. Kako sve to mozemo podeliti? Muzikom, bojama, rečima, pisanjem, igrom. Tišinom.

  • Kako Vam sa ove vremenske dinstace, sada deluje trenutak u 1980-oj koji Vam je promenio život, kada ste na početku blistave karijere zbog nepažnje jednog vozača, završili u invalidskim kolicima?

Kao otvaranje belog zamagljenog prozora prema olujnom nebu nepoznatih daljina. Snegovi. Žestoko ubrzano odrastanje. Izazov koji me nije slomio. Život, kao orao koji se izleže iz ljuske rasprsnutog jajeta, uz krik, širi krila i uzleće da se sa gromom sudari. A ne sagori. Kao pastir izgubljen u zaleđenoj šumi u kojoj vukovi spašavaju ljudske živote. Lojalni, mudri, moćni. Kao rez koji mi je otvorio reke novih snevanja. Početak nepoznatog ka sada već doživljenom izazovu.

Printscreen YouTube / Bojan Rajević
  • Koliko vam je teško bilo što ste morali da se odreknete glume?

Nikada se nisam odrekla glume. Gluma za mene nije nikada bila samo igra. Sigurno nikada nije bila pretvaranje. Punim srcem sam uranjala u srca likova. U njihovu istinu. Udahnula njihovu dušu isprepletanu verovanjima u njihove radosti, strahove i nadanja, pa time, iz tih dubina, pružala ruku da dotaknem ljude u publici. Glasom, pogledom, dahom. Da podelimo istinu u tišini sale. U zaustavljenom vremenu tame presečene svetlima reflektora.

Ja se nikada nisam odrekla takve glume. Posle povratka sa operacija i rehabilitacije u Rusiji, vratila sam se na scenu sa predstavom “Staklena menažerija”. Mala pozorišna ekipa. Porodica dobrih ljudi i glumaca. Čedna i beskrajno darovita deca scene: Ljiljana Krstić, Irfan Mensur, Žarko Laušević i ja, sa Ljiljanom Todorović kao rediteljem. Izabrani smo 1992. godine da otvorimo EXPO u Sevilji, u Španiji. Našim snevanjem doticali smo ljude drugih kultura, različitih jezika, i svi su nas razumeli.

Isto tako radim sve ove decenije. Slušam otkucaje damara svakog bića koje me potraži i koje hrabro kroči u proces terapije u potrazi za sobom. Za boljim i sretnijim bićem. Neizmerna je odgovornost i neopisiva čast kada vam ljudi ukažu poverenje da im pomognete. Nema pretvaranja. Samo se traganjem za istinom može dotaći dubina sebe i tu, iz te skrivene kolevke istinitog-ja, započeti bolje odrastanje i jačanje vrednosti koje nas čine ljudskim bićima, sposobnim za radost, spremnim za tugu i bol, snažnim da se iz teškoća uzdignu i da drugima u tome pomognu. Spremnim da sačuvaju osmeh.

Ne menjaju se ljudi. Samo otkrivaju nove ili drugačije delove sebe. Kao reke, ljudska priroda meandrira oko novih prepreka ili novih želja i snevanja.

  • Vaš prekookenaski život treba spakovati među korice knjige, ali za ovu priliku, izdvojite neke najznačajnije momente…

Ne mislim da samo moj prekookeanski život treba spakovati u korice knjige. Moje odrastanje je započelo mnogo pre toga i dovelo do osnažene spremnosti da se sa svojim sinom otisnem u nepoznato. Tek sada sam uspela da zaokružim način koji bi mi omogućio da pomognem ljudima kojima je pomoć potrebna i koji će umeti da prime moje ispovesti kao saznanja o životnom putu koji me je izgradio u osobu koja danas jesam. Bogu hvala.

Kažu da se dobri mornari i kapetani nemirnog okeana boje. I da ga vole istom snagom. Ja tako vidim život. Talas vas može razbiti, oluja vas može potopiti, a isto tako, talas vas može osvežiti, a oluja očistiti od nepotrebnog. Osnažiti za nova jedrenja.

  • Što ste prvo otišli baš na Novi Zeland?

Posle sletanja u Okland, na Novom Zelandu, gde smo moj sin i ja najpre stigli, saznala sam da se Novi Zeland na maorskom kaže Aotearoa što znači “Zemlja Ispod Dugog Belog Oblaka”, zemlja Kivija. Od tog trenutka, najznačaniji događaji su vezani za bezazlena igranja moga sina. To je bio moj motiv odlaska na Novi Zeland: odvesti moje dete od ludila Miloševićeve politike i obezbediti mu bezbrižno detinjstvo. Ja ga nisam mogla pružiti svakom detetu, ali svome detetu jesam.

Pretpostavljam da ste očekivali da vam nabrojim i opišem ostale momente uspešnih dostignuća, koja jesu lepi i značajni događaji, ali nisu najznačajniji. Svi mali svakodnevni trenuci koji su znali da mom sinu ozare lice osmehom, jesu najznačajniji momenti u mom životu. Takođe, naši predivni prijatelji koji su postali naša najbliža porodica. Puno drastičnih, kao i prelepih trenutaka.

Printscreen YouTube / Klasik TV
  • Kada ste napustili Jugoslaviju?

Sa 36 godina sam otišla iz Jugoslavije, svoje domovine, najdalje što sam mogla, potpuno sama, odvodeći svog devetogodišnjeg sina iz zemlje koju volimo i kojoj pripadamo, ali u čiju razornu politiku i mogućnost dobre i bezbedne budućnosti više nisam verovala. Usledile su duge godine emigracije.

Tokom prve četiri godine, spavala sam u proseku samo 10 sati nedeljno, jer mi u jednom danu nikako nije bilo dovoljno sati. Bila sam prvenstveno majka koja ima vremena za svoje dete svakog dana, da se igramo, učimo, kuvamo, popravljamo po kući, igramo se sa našom kućom. Uvek smo imali kuče kao deo naše male porodice u kojoj bezuslovna ljubav odiše radošću. Ništa mi nije bilo teško.

Studirala sam na dva fakulteta i radila. Puno radno vreme. Pitali su me: “Kako uspevaš da radiš tri puna radna vremena?” “Ne znam”, govorila bih uz iskren osmeh, “sada tako treba pa tako i mogu, a i volim sve što radim”. Valjda zato nisam imala vremena za spavanje. Ali se nikada nisam osećala umornom. Pila bih crni čaj sa limunom i medom da me drži budnom dok noću studiram ili ocenjujem studentske radove. Sretna i potpuno ispunjena. Urodilo je divnim plodovima. Naravno, cenu je u par navrata platilo telesno zdravlje. Bilo je monogobrojnih kritičnih zdravstvenih situacija.

  • Kakvih?

Prošla sam kroz mnogo bola, ali mnogo više radosti, jer sam tragala za radošću, lepotom i dobrotom. Sve što sam postigla velikim radom i ozbiljnim naporima, ispunjeno je iskrenom ljubavlju, doslednošću, lojalnošću, upornošću i donošenjem odluka za koje verujem da su bile dobre. Teške momente sam uvek shvatala kao životne izazove koji mi daju mogućnost da pobedim i doživim blagoslov novog sazrevanja. Novog saznanja koje mi može pomoći da ja pomognem drugim ljudima kojima je pomoć potrebna.

Nikada se nisam odrekla glume. Gluma za mene nije nikada bila samo igra. Sigurno nikada nije bila pretvaranje. Punim srcem sam uranjala u srca likova. U njihovu istinu.

  • Šta najbrže može da Vam popravi raspoloženje?

Lepota. Osmeh u ljudima. Čestitost. Iskrenost. Kreativnost. I sve to, kada se svesrdno podeli sa onima koji imaju vatromet radoznalosti u sebi.

  • Kako Vam iz tamošnje perspektive izgleda Balkan?

Zabrinjavajuće. Posle decenija političkih katastrofa, devastacije svake od zemalja bivše Jugoslavije, sadašnje pandemije korone, poražavajuće su i mnoge afere, kao što su seksualna zlostavljanja. Da li mislite da mogu sa ove daljine videti čisto lepo lice našeg Balkana, kada matori bilmezi siluju decu i devojke usred mog rodnog Beograda.

  • Ovdašnju javnost trenutno potresa priča glumice Danijele Štejnfeld koja je optužila za silovanje svog kolegu Branislava Lečića.

Tragedija je buknula kada je 26. jula 2014. godine petnaestogodišnja Tijana Jurić silovana, brutalno mučena i ubijena. Osim osude monstruoznog ubice, nije dovoljno učinjeno ni tad, a ni pre toga da se pomogne žrtvama najstravičnijeg nasilja, kao ni njihovim roditeljima, da se probudi svest u javnosti, da se organizuje stručna pomoć.

Nedavno je otkriveno da je “učitelj glume” Mika Aleksić, držao školu glume u kojoj je seksualno i mentalno zlostavljao učenike. Sada se eto, mlada glumica, Dijana Štejnfeld, odlučila na očajnički potez izlaganja svog dramatičnog iskustva, ne bi li spasila decu koja su pozvana da iz Aleksićeve tragične škole glume pređu u ruke drugog nasilnika.

Verujem da je ovo bila zastrašujuća vizija Danijele Štejnfeld, a da je njena ispovest njen iskreni motiv da spreči dalja silovanja.

Nije prvi put da čujem o nasilnim postupcima Branislava Lečića. Ja to ponašanje znam. Volela bih da mogu da verujem da je ovo poslednji put.

  • I onda je deo javnosti dočekao na nož.

U nemoralnom napadanju žrtava silovanja učestvuju i neke neartikulisane spisateljice koje se ne mogu nazvati novinarima, jer poštujem novinarstvo kao glas i savest javnosti, te vidim da zlurade članke nisu mogli napisati novinari. Zapanjujuće je da taj deo javnosti pokušava da iz sve sile iskopa neke priče koje Danijelin život i ponašanje boje u lošem, pa čak i gnusnom svetlu. Na stranu da ostavimo mogućnost da su te njihove optužbe Danijelinog ponašanja istinite ili lažne.

Istovetno ponašanje dela javnosti je bilo posle ispovesti učenica i učenika iz Aleksićeve skole glume. Napali su ispovesti žrtava ogavnim rečima koje se ponavljaju i sada u slučaju Danijele Štejnfeld: ”Šta je do sada čekala da to ispriča? Koji su njeni motivi? Šta je tražila to je i dobila!”

Da li ovako ogromni napori da okaljaju Aleksićeve žrtve, a sada i Danijelu, znače da ovi koji veoma glasno podržavaju Lečića, smatraju da je dozvoljeno silovati osobu ako ona nosi provokativne majice i igra u erotskim scenama?

Još je nešto, izuzetno značajno, skriveno u njihovom ogromnom naporu da okaljaju Danijelu, a to je da te “javne sudije” praktično daju “dozvolu da Danijela bude silovana”, zbog navodno nepriličnog javnog slikanja jedne glumice?! Time implicitno priznaju da veruju da je Lečić počinio silovanje.

Nekoliko žrtava Aleksićevog silovanja se postepeno javilo pa je bilo izloženo vređanju u javnosti. To otvara pitanje: koliko je skrivenih žrtava koje nemaju smelosti da izađu u javnost jer se boje da će biti razapeti? Da li je svest velikog dela javnosti tako zastrašujuće niska? Na žalost nije prvi put da, što i Njegoš reče, pučina bezumno sudi.

Nije prvi put da čujem o nasilnim postupcima Branislava Lečića. Ja to ponašanje znam. Volela bih da mogu da verujem da je ovo poslednji put.

Piše: Aleksandar Đuričić
Foto: Printscreen YouTube / zurlamer

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име