Nekadašnji spasilac dinara posle katastrofalne hiperinflacije 1993. godine, u narodu omiljeni guverner Narodne banke Jugoslavije, između 1994. i 1996. godine, profesor dr Dragoslav Avramović umro je 26. februara 2001. u Rokvilu kraj Vašingtona, u 82. godini. Malo je reći da je popularni Deda Avram, zbog fantastične sposobnosti da uspostavi komunikaciju sa običnim ljudima i pokaže im očinsku brigu za njihovu sudbinu usred strašnog razdoblja ekonomskog i moralnog rasula, međunarodne izolacije i pod arogantnim terorom Miloševićeve Familije, bio jedna od najomiljenijih ličnosti u Jugoslaviji. Iako su mu mnogi prigovarali da je tu popularnost stekao sa smiljenim imidžom čoveka koji sa zembiljom i zebnjom ide na pijacu (dok je sâm imao deviznu penziju), te da su se iza njegove gotovo monetarističke retorike krili navodno levičarski pogledi na funkciju državne ekonomske politike, a neki su ga čak i optuživali da je zajedno sa dinarom, 1994. godine, spasao i sâm Miloševićev režim – Deda Avram je zasluženo bio voljen od običnog sveta a cenjen od većine stručnih posmatrača – i svih ovdašnjih novinara (mada prostosrdačan, imao je ovde gotovo nepostojeću pristojnost da posle svakog većeg intervjua ili šireg napisa galantno i otmeno zahvali novinaru što je lepo interpretirao njegove ideje).
Ljudi su tačno znali da se u svojim poznim godinama i dobro situiran posle tridesetpetogodišnje uspešne karijere u Svetskoj banci u Vašingtonu i Agenciji UNCTAD-a u Ženevi dr Avramović nije vratio u Beograd da se dohvati još „vlasti i pomasti“ – već da ga je vodila iskrena težnja da pomogne narodu koji je pao u nesreću i bedu, te da posle neviđenog hiperinflacionog eksperimenta na živom narodnom mesu, koji je sprovela jedna autoritarna, što znači i neodgovorna politička garnitura – u najtežim uslovima proveri svoje stručne sposobnosti i srpskim prilikama prilagodi teorijski model „deviznog veća“ kao jedinog leka za novčanu katastrofu.
„Sve je zapravo u poverenju“, jednostavno je formulisao svoj ekonomski kredo u vreme kada je započet njegov poznati „Program rekonstrukcije monetarnog sistema i privrednog oporavka“ (24. januara 1994) a kada je „Vreme“ koštalo milion dinara.Kada je njegov program uvođenja novog „superdinara“ (avrama, kako je nazvan), izjednačenog sa nemačkom markom, odjednom stabilizovao prilike na tržištu – on je istovremeno razvejao i maglu oko Miloševićevog političkog i ekonomskog sistema, pa je Deda Avram, gotovo donkihotski, u početku pokušao da taj sistem „reformiše“ tragajući za nekim „ekvilibrijumom cena“ (cena novca, države, deviza, robe, itd.) i da vlast privoli na promene, pa i na neku „pravednu privatizaciju“, to jest na tranziciju. No, kada se uskoro uverio da se Miloševićev sistem ne zasniva na nekoj socijalističkoj zabludi (pre svega njegovih starih prijatelja u SANU-u, sa Kostom Mihailovićem na čelu), nego na pljačkaškim interesima Miloševićeve mafije – sukob sa Dvorom bio je neizbežan.
Još maja meseca 1996, kada je u Skupštini Jugoslavije pokrenuta realizacija naredbe da se Avramović otpusti – on nije bio potpuno izgubio iluziju o legitimnosti tog sistema, pa se nadao da će svojim čvrstim argumentima i dokazima o tuđim lopovlucima dobiti parlamentarnu bitku. Imao je ogromno životno iskustvo ali nije jasno video ono što su znali i novinari-pripravnici: da riba koju je krenuo da čisti od repa smrdi od glave.
Posle otrežnjujućeg iskustva i smene pokušao je da pomogne opoziciji (1997), pa je čak na trenutak pristao da svoju popularnost pozajmi koaliciji „Zajedno“, ali kada je video kako i te opozicione stranke i njihovi lideri doista izgledaju iza osvetljenih bina i kako se međusobno bore za prevlast mimo javnih osmeha – napustio je simbolično vođstvo tog političkog saveza posle samo mesec dana. Mnogi su i u tom gestu videli dokaz da je reč o čoveku sa „dvostrukom prirodom“, ne shvatajući da Deda Avrama više ne zanima puka zamena petokrake kokardom – već da teži jednom doista naprednijem, a pre svega efikasnijem društvu.U stručnim krugovima jugoslovenskih ekonomista, Dragoslavu Avramoviću se dosta toga zameralo, a najčešće mu je prigovarano da je „trik majstor“ koji nije zaorao u dublje reforme.
Jednom sam mu preneo tu primedbu – a on mi je uz osmeh rekao da ekonomija baš nije neka komplikovana struka: „Dobri đaci sve mogu naučiti, sve piše u debelim knjigama – samo trikove uvek moraš sam izmisliti“.Iako se bio razočarao u neke opozicione političare, kada je formiran Savez za promene (krajem 1999), iako tada već teško pokretan, ponovo je podržao projekat promene Miloševićevog režima, pa je i učestvovao na javnoj promociji tog saveza u Novom Sadu. Nije imao dileme oko toga da Milošević mora da ide, ali je stalno brinuo da se neće izabrati pravi kurs putovanja u promene – i težio je mirnom raspletu (pa je u tom smeru koristio i svoje brojne međunarodne veze).
Video sam ga poslednji put nekoliko dana pred odlazak na lečenje u inostranstvo, u proleće 2001. godine. Pošto sam posle njegovog Programa I i Programa II svojevremeno „izmislio“ da priprema Program III, na rastanku sam rekao da bih voleo da se u zemlju ubrzo vrati sa Programom IV. „Ne“, rekao je Deda Avram, „sve mora ispočetka!“

Dimitrije Boarov

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име