Danas naša sveta Crkva proslavlja jedan od dvanaest najvećih hrišćanskih praznika, praznik Cveti, odnosno svečani ulazak Gospoda našega Isusa Hrista u Jerusalim. Čitavu ovu nedelju koja prethodi prazniku i nazivamo Cvetnom sedmicom.

Na ovaj dan, Hristos, car slave, ulazi u sveti grad da proslavi jevrejsku Pashu skromno, najskromnije što je to moguće, na magaretu, kao na simvolu skromnosti i krotosti. Dočekuju ga deca, bacajući ispred Njega palmine i maslinove grane pevajući: “Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje.”

Ko može da dođe u ime Gospodnje? Ko može da dođe i govori u ime Oca? Jedino Sin, Sin koji postoji oduvek, koji će postojati uvek, koji je u naručju Očevom, kroz koga je i svet stvoren. „Boga niko nije video nikad, jedinorodni Sin, koji je u naručju Očevom, On Ga objavi…“ tako Jovan Bogoslov počinje svoje jevanđelje.

Prazniku Cveti prethodi Lazareva subota. Tada vršimo spomen na vaskrsenje takozvanog četvorodnevnog Lazara, Hristovog prijatelja koji je četiri dana bio u grobu.

U Vitaniji je živeo Lazar, koji je bio prijatelj Gospodnji, sa svoje dve sestre Martom i Marijom. Lazar se razboleo i Hristos dobija vesti o bolesti svog prijatelja, a ujedno i poziv u pomoć, da dođe i da ga isceli. Međutim, Hristos odlučuje da još ne ide kod bolesnika, čak napominje učenicima da je dobro što su oni svedoci i ove vesti koju je Hristos primio i bolesti Lazarove. Hristos im još napominje: “Lazar, prijatelj moj zaspa”, opet govoreći o snu, pravi paralelu, tako karakterističnu za semitske govore, gde smrt upoređuje sa počinkom sna, i Sebe, kao Onoga koji će nas konačno iz tog sna smrti probuditi.

Kada je Hristos stigao u Vitaniju, Lazar je već četiri dana bio mrtav. Jevanđelist Jovan, svedok ovih događaja, opisuje dva dirljiva susreta Hrista Spasitelja sa Lazarovim sestrama, najpre sa starijom Martom koja mu trči u susret i govori: „Gospode, da si ti bio ovde, ne bi umro brat moj.“ Gospod joj na to odgovara: „Brat će tvoj ustati.“ Marta kaže: „Znam da će ustati o vaskrsenju u poslednji dan”, a Hristos joj odgovara: „Ja sam Vaskrsenje i život, koji veruje u mene ako i umre, živeće. I nijedan koji koji živi i veruje u mene, neće umreti vavjek.“

Ovo su strašne Hristove reči, i egzistencijalni izazov za svakog od nas. Hristos nas nedvosmisleno poziva, i tada, i u ovo vreme, kada se oslanjamo na razum, na racionalno, na sopstvene snage, kada mislimo da sami možemo da pobedimo bolest i smrt. Hristos nam ne govori da je Vaskrsenje događaj koji će se desiti, već govori: “Ja sam Vaskrsenje.”

Zatim jevanđelist Jovan opisuje još dirljiviji susret Hrista sa mlađom sestrom, koja pada pred noge Gospodu i ponavlja reči svoje sestre: ”Gospode, da si ti bio ovde, ne bi umro brat moj.“ Tada je Hristos zaplakao prvi put, a nešto kasnije još jednom kada dolazi do groba uklesanog u stenu i kada vidi ostale Judeje da plaču.

Obratite pažnju na ovaj momenat, Hristos je Sin Božiji, koji postoji oduvek i postojaće uvek, bio je tu u zoru prvog dana stvaranja sveta, On je stvorio i vreme, naše ljudske godine za Njega ništa ne znače. On zna da će Lazar sa Njim živeti večno, On zna da će Lazara vaskrsnuti poslednjeg dana, On zna da će tada, već u narednom trenu, podići Lazara iz mrtvih, ali opet plače.

Živeći među nama, Hristos je bio jedan od nas, kao što je pre ovaploćenja i rođenja od Djeve Marije i Sam bio jedno sa Ocem. Hristos je i pre i posle ovaploćenja biće zajednice. Međutim, uzevši na sebe celokupnu ljudsku prirodu, u sebe, u svoju večnu Ličnost, Hristos je uzeo sve što nosi ljudska priroda, a tu su, kao što možemo da vidimo, i bol, i patnja, stradanje, ljubav prema prijatelju, sažaljenje i stradanje sa bližnjima…

U Judeji nema puno zemlje kao kod nas i grobovi se ne kopaju u zemlji već u stenama. Krečnjačke stene su pune otvora i malih pećina, koje se dalje klešu i od njih se prave grobovi. Na stenu u koju je bio položen Lazar bio je navučen veliki kamen. Hristos traži od ljudi da ga pomaknu. Tada mu Marta govori da je Lazar već četiri dana u grobu i da iz groba već zaudara, jer je proces truljenja i raspadanja otpočeo. Hristos ih ubeđuje da pomaknu kamen i ulazi u grob.

Interesantno je da pisac jevanđelja posebno insistira na tome da je pokojnik već dugo u grobu, upravo zbog činjenice da neko od čitaoca ne bi kasnije smatrao da je reč o komi ili kliničkoj smrti, koje su i tada, u tadašnjoj medicini, bile poznate.

Judeji se pitaju: „Može li Ovaj koji otvori oči slepcu učiniti i da ovaj ne umre?“ Tada Gospod sa vrata groba počinje da se moli Ocu: „Oče! Hvala ti što si me uslišio. A ja znadoh da me svagda slušaš, nego rekoh naroda radi koji ovde stoji, da veruje da me ti posla…“ Hristos tada uzvikuje: „Lazare, tebi govorim, ustani!“

I umrli Lazar ustaje, sa ubrusom preko glave, ruku i nogu uvijenih u platno. Hristos im zapoveda da ga odvežu i da ga puste.

Nakon vaskrasavanja Lazara, mnogi od Judeja koji su bili svedoci njegovog vaskrsenja iz groba su poverovali u Hrista. Odnosno prihvatili su da je On taj obećani Mesija koga su čekali. S druge strane, jevrejske starešine nakon ovog događaja donose konačnu odluku da Hrista pogube.

Judeji su kao narod koji ima snažno izraženu istorijsku svest, kao zavetna nacija, očekivali od Hrista da reši njihovu istorijsku ulogu u svetu, njihov istorijski problem, odnosno da ih izbavi od rimske vlasti. Kao kada bismo mi danas čekali Hrista da nam oslobodi Kosovo.

Tako Judeji dočekuju Hrista u Jerusalimu, kao cara, kao onoga koji dolazi blagosloven u ime Gospodnje, kao onog koji će podići revoluciju, onako kako podiže mrtve i leči bolesne. Međutim, Hristos je mirni car.

On svedoči i pokazuje da njegovo carstvo nije od ovoga sveta. Otud magarac, deca i skriveno slavljenje Pashe.

Hristos dolazi kao jagnje, koje samo pristaje na žrtvu, za život sveta.

Judeji koji su Hrista dočekali radujuću se i slaveći ga, isti su oni koji su samo pet dana kasnije pred Pontijem Pilatom, govorili: “Raspni ga, raspni…”

Da bismo na najbolji način razumeli ovu jevanđeljsku pouku, ovu jevanđeljsku priču i simvoliku ovih dana, poslužićemo se primerom iz književnosti:

Pogađate, reč je o Dostojevskom. U svom poslednjem, najobimnijem i svakako najvažnijem delu „Braća Karamazovi“ Dostojevski piše priču o starcu Zosimi, koja je po književnom žanru najbliža žitiju svetih.

Ovde ćemo istaknuti jedan momenat u tumačenju bogoslovske perspektive starca Zosime i čitavog romana „Braća Karamazovi”. To je momenat preko koga je veliki broj tumača kako kod nas, tako i u Rusiji i Zapadnoj Evropi, olako prelazio. Tek jedan dan nakon smrti prepodobnog Starca, dok je optinski iguman nad njim čitao jevanđelje, (nad monasima koji nisu bili jeromonasi čitan je samo psaltir) pojavio se nad telom upokojenog duhovnika neprijatan miris, miris truležnosti i propadljivosti.

Ovo je privuklo veliku pažnju kako među monasima, tako i u obližnjoj varoši, među vernicima, ali i među ateistima. Odjednom su svi govorili o tome: starac je dobio veću pažnju javnosti sada nego što ju je imao dok je bio živ i činio čuda među vernicima. Dok su monasi stojeći pred odrom očekivali još jedno starčevo čudo, dok su očekivali momentalno proslavljivanje svetitelja, desilo se ono što niko od njih nije mogao da pretpostavi: pojavio se zadah propadanja.

Svi oni koji nisu voleli starca Zosimu iskoristili su priliku da napadnu duhovnika: da je bio gord i uznosio se nad drugima, da je tokom posta jeo slatko od trešanja, da je propovedao radost jevanđelja, umesto smerne tuge, da je skrnavio svetu tajnu ispovesti, ispovedajući ljude javno, da je čak i samo staraštvo jeres i novotarija. Čak i oni koji su svakodnevno posećivali starca Zosimu bili su, citiram, „razočarani time što im je priredio starac“.

S druge strane oni koji nisu voleli starca, a nisu smeli za života Zosiminog da napadaju duhovnika zbog velikog autoriteta koji je uživao, govorili su: „Bog, očigledno ima drugačiji sud nego ljudi…“

Samo nekoliko dana nakon što su sledili starca i smatrali ga nesumljivo za svetitelja i čudotvorca, oni koji su bili bliski duhovniku okrenuli su se od njega i proglasili ga za jeretika i velikog grešnika. Čak su bili spremni da se odreknu vere zbog „izdaje starca Zosime“, kako je rekla gospođa Holakova.

Ovo je još jedna predivna paralela koju Dostojevski povlači: od „Osana, blagosloven koji ide u ime Gospodnje, car Izrailjev“, do „Raspni ga, raspni!“ (Jv. 12,13. i 19, 15, i Lk 19, 38. i 23, 21) prošlo je samo četiri dana. Isti oni koji su Hrista dočekali u Jerusalimu, kao cara Izrailja, za Cveti, četiri dana pre Velikog petka, vikali su pred Pilatom: „Raspni ga, raspni!“. Isto se desilo i sa starcem Zosimom, Hristovim učenikom i sledbenikom, baš kao što je Hristos i prorekao.

Međutim, sud ljudski svakako nije isti kao i sud Božiji. Aleksej Karamazov, starčev omiljeni učenik, imao je viziju nad ikonom svadbe u Kani galilejskoj. Bog mu je milošću svojom, otkrio da je njegov voljeni starac na svadbi, u radosti vaskrsenja, i tavorskoj svetlosti, zajedno sa učenicima Gospodnjim i presvetom Bogorodicom, i da čeka drugi dolazak ženika.

Starca Zosimu Bog je proslavio u tajnosti, i to je bilo poslednje čudo svetog starca, otkriveno samo njegovom najdražem učeniku Aljoši, da bi ga utešio i da bi osnažio njegovu veru za predstojeća iskušenja i stradanja.

Čekajući Hristovo vaskrsenje, neka nas osvetli radost budućih praznika. Hristos Vaskrse, Vaistinu Vaskrse.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име