Car Nikolaj nije želeo da zbog njega bude prolivena makar i jedna kap ruske krvi. Pred ubistvo carske porodice Romanov se u jednoj od susednih soba Ipatjevskog doma okupilo 11 krvnika koji su u noći između 16. i 17. jula 1918. streljali carsku porodicu sa njenim slugama.

Evo njihovih imena: Jankelj Jurovski, Nikulin, Stepan Vaganov, Pavel Spiridonovič Medvedev i Laonis Gorvat, Anzeljm Fišer, Izidor Endeljštejn, Emilj Fekete, Viktor Grinfeljd, Imre Nađ i Andreas Vergazi (plaćenici – Mađari).

Sverdlov, Lenjin, Trocki
Vojkov , Jurovski, Gološkin

Svaki od njih imao je revolver nagan sa sedam metaka. Jurovski je sem toga imao i mauzer, a dvojica – puške sa bajonetima. Svaki ubica je unapred odabrao svoju žrtvu. Tako je Gorvat odabrao doktora Botkina. Ali, pritom je Jurovski svima strogo zabranio da pucaju u Gospodara Cara i Carevića: hteo je (ili mu je to, možda, bilo naređeno) da sopstvenom rukom ubije Ruskog Pravoslavnog Cara i Njegovog Naslednika.

Kroz prozor se začula buka motora kamiona od četiri tone «Fiat», spremnog za prevoz tela. Streljanje uz buku kamionskog motora, da bi se prigušili pucnji, predstavljalo je omiljeni postupak čekista. To je učinjeno i ovoga puta.

Soba u kojoj je ubijena Carska porodica

Bilo je 1 sat 15 minuta posle ponoći po sunčevom vremenu, ili 3 sata 15 minuta po letnjem (koje su boljševici pomerili dva sata unapred) kada se Jurovski vratio u sobu praćen čitavim timom krvnika. Otišao je kod Gospodara. Nikulin je stao bliže prozoru, preko puta Gospodarice. Licem u lice doktoru Botkinu smesio se Gorvat. Ostali su se rasporedili s obe strane vrata. Medvedev je zauzeo poziciju na pragu.

Prišavši Gospodaru, Jurovski je rekao nekoliko reči, saopštavajući o predstojećem streljanju. To je bilo toliko neočekivano da Gospodar izgleda nije odmah shvatio smisao rečenog. Pridigao se sa stolice i zaprepašćeno upitao: «Šta? Šta?» Gospodarica i jedna od Velikih Kneginja stigle su da se prekrste. U tom trenutku je Jurovski podigao revolver i nekoliko puta opalio prvo u Gospodara, a onda u Naslednika. Skoro istovremeno i ostali su otvorili vatru. Velike Kneginje koje su stajale u drugom redu, videle su kako padaju njihovi Roditelji, i užasnuto zavikale. Bilo im je suđeno da ih nekoliko trenutaka nadžive. Streljani su jedan za drugim padali. Za dva-tri minuta je ispaljeno oko sedamdeset metaka. Za većinu Mučenika smrt je bila skoro trenutna.

Naslednik je slabo ječao. Jurovski Ga je dokrajčio sa dva metka u glavu. Ranjena Velika Kneginja Anastazija dotučena je bajonetima i kundacima. Ana Demidova se koprcala dok nije pala pod udarcima bajoneta. Nekolicinu žrtava su dokrajčili mecima ili bajonetima, pre nego što je sve utihnulo.

Kroz plavičastu izmaglicu koja je ispunila sobu posle otvaranja tolike vatre, pri slaboj svetlosti jedne električne sijalice slika ubistva je predstavljala užasan prizor. Gospodar je pao napred, blizu Gospodarice. Uz njih je na leđima ležao Naslednik. Velike Kneginje su bile zajedno, kao da se drže za ruke. Doktor Botkin je zakoračio napred pre nego što je pao ničice s dignutom desnom rukom. Ana Demidova i Aleksej Trup pali su kraj zadnjeg zida. Kraj nogu Velikih Kneginja nauznak je ležao Ivan Haritonov. Svi ubijeni su imali po nekoliko rana, i zato je bilo izuzetno mnogo krvi. Lica i odeća su im bili obliveni krvlju, na podu su bile barice krvi, a kapljice i mrlje krvi pokrivale su zidove. Izgledalo je kao da je čitava soba preplavljena krvlju i da je to klanica.

Sudija N.A. Sokolov

Istražni sudija važnih dela Omskog okružnog suda, N.A. Sokolov je, po naredbi admirala Kolčaka, prvi istraživao pogubljenje carske porodice u Jekaterinburgu, sačuvavši nemalo važnih dokumenata i svedočanstava očevidaca. Posle poraza Belih, admiral Kolčak je emigrirao u Francusku.

Istražni sudija N.A. Sokolov je na zidu otkrio natpis „Tu je poglavar religije, naroda i države ubijen, naredba izvršena“.

Prvi natpis se sastoji iz četiri kabalistička znaka. Istraga je zaključila da ga treba čitati zdesna ulevo. U knjizi R. Viltona «Poslednji dani Romanova» taj se natpis dešifruje ovako: «Tu je poglavar religije, naroda i države ubijen, naredba izvršena». U Britanskom muzeju se nalazi Enelova knjiga «Žrtva» u kojoj je potpuno razotkriven tekst natpisa: «Tu je po nalogu tajnih sila Car žrtvovan za razaranje države. O tome se obaveštavaju svi narodi».

Drugi natpis je maltene sasvim na nemačkom, maltene sasvim citirajući pesmu H. Hajnea o kažnjavanju cara Valtasara, zato što je uvredio Starozavetnog Jehovu (Dan. V, 30): «Belsazar ward aber in selbiger Nacht von seinen Knechten umgebracht». («No iste te noći Valtasara ubiše sluge njegove»). Onaj koji je ostavio potpis uneo je odgovarajuće, na prvi pogled neprimetne izmene: «Belsatzar (engl., franc.: ruski car) ward <…> (aber – nem.: no) in samim tim simvolički zapisnički-selbiger Nacht von seinen Knechten umgebracht» zabeleživši da je tu izvršeno krvavo pogubljenje.

Original zapis sa zida sobe u kojoj je poguubljena Carska porodica

U to vreme u «Kuću Posebne Namene» stigli su Šaja Gološčokin, Beloborodov, Mebius i Vojkov. Jurovski je zajedno sa Vojkovom pomno pregledao ubijene. Prevrtali su ih na leđa da vide nema li još znakova života u njima. Pritom su sa svojih žrtava skidali dragocenosti: prstenje, narukvice, zlatne satove. Zatim su tela umotali u unapred pripremljeno sukno za šinjele i na nosilima načinjenim od dveju rukunica i čaršava preneli na kamion koji je stajao pred ulazom. Za volanom je sedeo zlokazovski radnik Ljuhanov. Kraj njega su seli Jurovski, Jermakov i Vaganov.

Po usmenom predanju, boljševici su umotali mrtva tela u platna naročito za to pripremljena, koja su upila svu krv koja je izlazila iz tela. Kasnije su ta platna spalili a pepeo od njih odneli u velike fabrike votke, koju su delili po čitavoj Rusiji, da bi se narod opijao krvlju svoje svete Carske porodice.

Pod okriljem noći kamion je krenuo od kuće Ipatjeva, spustio se Voznesenskim prospektom prema Glavnom prospektu i izašao iz grada kroz predgrađe Verh-Isetsk. Tu je skrenuo na jedini put koji vodi u selo Koptjaki na obali Isetskog jezera. Put tu prolazi kroz šumu, presecajući Permsku i Tagiljsku železničku prugu. Već je svitalo kada je oko 15 vrsta od Jekaterinburga i četiri vrste pre Koptjaka, u gustoj šumi na mestu «Četvorica Braće» kamion skrenuo levo i izbio na omanju šumsku poljanu kraj niza zapuštenih rudarskih okana zvanih «Ganina Jama». Tu su tela Carskih Mučenika istovarena, raskomadana, polivena benzinom i bačena na dve velike vatre. Kosti su uništavane pomoću sumporne kiseline. Tri dana i dve noći ubice su, uz pomoć 15 odgovornih partijskih komunista specijalno mobilisanih u tu svrhu, radile pod neposrednim rukovodstvom Jurovskog, po uputstvima Vojkova i pod nadzorom Gološčokina i Beloborodova, koji su nekoliko puta dolazili iz Jekaterinburga u šumu. Najzad je uveče 6/19. jula sve bilo svršeno. Ubice su brižljivo uništile tragove vatri. Pepeo i sve što je ostalo od spaljenih tela, bačeno je u rudarsko okno u koje je potom ubačeno nekoliko ručnih granata, a zemlja je unaokolo prekopana i na nju nabacano lišće i mahovina, da se prikriju tragovi zločina koji je tu počinjen.

U toku „revolucije“ ubijeno je mnogo članova porodice Romanovih – čak njih sedamnaest, među kojima carev brat Mihail, caričina sestra, carev stric i brojni rođaci.

Navodna tela cara, carice i tri kneginje sahranjeni su 17. jula 1998. u Sankt Peterburgu u sabornoj crkvi svetog Petra i Pavla, tačno 80 godina od masakra. Ruska crkva nikada nije priznala da su to ostaci sv. Carske porodice.

Ruska Zagranična Crkva je, 1981. godine, kanonizovala carsku porodicu, zajedno sa mnoštvom drugih novomučenika pobijenih od strane komunističke vlasti. Moskovska Patrijaršija je takođe to učinila i 2000. godine uvrstila porodicu Romanov u kalendar Crkve.

  1. se ruski narod, preko svojih najboljih crkvenih i društvenih predstavnika, zakleo na vernost lozi Romanova (tačnije Mihailu) u Ipatjevom manastiru. A Romanovi su pogubljeni u Ipatijevom domu. Onaj koji je srušio kuću u kojoj je ubijen poslednji ruski Car, zato što je postala pokloničko mesto gde su se sabirali pravoslavni sa svih strana Rusije, zvao se Boris Jeljcin. Rušenje je obavio kao šef uralskog oblasnog komiteta KP SSSR 1977.

Čuda Svetog Cara u Srbiji!
U srpskoj štampi jos 1925 godine pisalo je o tome kako je jedna stara Srpkinja u ratu izgubila dva sina, a treći je bio proglašen nestalim i ona ga je smatrala ubijenim; no jednom, nakon goruće molitve za sve vojnike poginule u minulom ratu, imala je viđenje. Jadna mati zaspala je i u snu videla Cara Nikolaja II, koji joj je rekao da joj je sin živ i da se nalazi u Rusiji, gde se on zajedno sa svoja dva brata borio za slovensku stvar.

– „Nećeš umreti,“ – rekao joj je ruski Car, – „dok ne vidiš svog sina„.

Uskoro nakon toga starica je dobila izveštaj da joj je sin živ. Nekoliko meseci nakon toga zagrlila ga je živog i zdravog, kada se vratio u svoju otadžbinu.

  1. avgusta 1927 novine u Beogradu prenele su vest pod naslovom „Lik Cara Nikolaja II u manastiru Sv Nauma na Ohridskom jezeru„. Ruski umetnik i akademik Kolesnikov bio je odabran da živopišhe novi hram u drevnom srpskom manastiru Sv Nauma. Pritom ostavljena mu je potpuna sloboda pri odabiru likova i tema za živopisanje zidova i kupola. Četrnaest lukova umetnik je živopisao lako, a petnaesti beše ostavio praznim ,ne znajući šta bi tu živopisao. Kada je jedno veče ušao u hram, zapanjeni živopisac ugledao je na petnaestom luku zabrinuto lice Cara Nikolaja II. Poražen čudesnim javljenjem mučenički postradalog ruskog Gospodara, umetnik je neko vreme stajao kao ukopan. Potom, kako je kazivao sam Kolesnikov, nije mogao da zaspi celu noć, a ujutru pokrenut molitvenom željom grozničavo je postavio lestve kraj ovala i radio sa žarom kao nikada do tada, uz zrake izlazećeg sunca. „Živopisao sam bez fotografije,“ – pisao je umetnik jednom prijatelju. – „Za sve vreme, nekoliko puta ukazao mi se sam Gospodar, dajući mi objašnjenja kako da živopisem njegov lik. Lik njegov potpuno mi se urezao u pamćenje. Završio sam delo i ispisao natpis: „Sveruski Imperator Nikolaj II, primivši mučenicki venac za dobra dela svoja i žrtve učinjene za slavjanski narod.“ Kada je uskoro u manastir dosao komandir bitoljskog vojnog okruga, general Rostić, ugledavši fresku Svetog Cara Nikolaja, rasplakao seod ganutosti. Tada je tiho izgovorio: „Za nas Srbe, to jeste i biće najveći, i najpoštovaniji od svih svetih„.

Mnogi oficiri i vojnici srpske vojske pre II svetskog rata pričali su da se godinama svake večeri uoči dana ubistva Gospodara i njegove porodice, ruski Car pojavljuje u Sabornoj Crkvi u Beogradu, gde se moli pred ikonom Svetoga Save za srpski narod. Zatim, prema toj priči, on odlazi u glavni štab i tamo proverava sastav i stanje srpske armije.

Izvor: Magacin

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име